Осмог фебруара 1840.г. бродом пристиглим на Нови Зеланд, стигао је и столар Семјуел Парнел. Брзо је нашао посао на изградњи локалне продавнице, али је посматрањем тржишта рада на лицу места, условио послодавца: осмочасовно радно време ! Објаснио му је: „Дан има 24 часа, од којих 8 сати припада раду, 8 сати је за одмор и 8 сати је за сан… И нисам луд, ово није Лондон и овде немате много мајстора свог заната!“
Своје постигнуто слободно време између рада и сна, Семјуел је проводио у луци, где је новопридослим радницима преносио своју идеју. То се допало свима, укључујући и ослобођјене робијаше и на једном од митинга, у октобру 1840.г. донета је одлука да се са свима који раде дуже од прописаног, обрачунава тако, што ће их активисти бацати у воду.
Привлачна нова идеја и страх од евентуалне казне помогли су да нова радничка животна шема названа „888″ заживи и брзо се прошири по Новом Зеланду и Аустралији. Наравно, уз спорадичне демонстрације и штрајкове. А пошто иза идеје о осмочасовном радном дану стоје грађевински радници и дан-данас се на неким старим зградама на Новом Зеланду и у Аустралији могу видети поносно исписане три осмице !
Ове две колоније британске Империје, буквално изграђене радом робијаша, увек су предњачиле у социјалним реформама на планетарном нивоу: право на минималну зараду (1824), бирачко право за све (1893), старосне пензије (1898).