Фридрих Еберт (нем. Фриедрицх Еберт, 4. фебруар 1871 — 28. фебруар 1925) је био квалификовани сарач из Хајделберга, био је рано политички и синдикално активан у Бремену.
Радећи у управном одбору Социјалдемократске партије Немачке (СПД) у Берлину од 1905. године, 1912. постао је члан Рајхстага, а 1916. један од председавајућих социјалдемократске фракције у Рајхстагу. Већ 1913. године, након смрти Августа Бебела (Аугуст Бебел), изабран је за председника СПД.
Након победе револуције из 1918. преузео је копредседавање револуционарном владом, „Саветом народних посланика“. Био је одлучан противник „дикататуре пролетаријата“ и система савета према руском узору, залагао се за парламентарну демократију и спровео изборе за Вајмарску националну скупштину, на којима је 11. фебруара 1919. изабран за председника немачке државе.
За време свог мандата стремио је политичком и социјалном изједначавању радништва и грађанства и одбацио политику класне борбе, што није било неспорно ни унутар социјалдемократије. Ипак, посебно десница учинила га је метом клевета и увреда које су у његовој личности требале да погоде Републику и 1925. године допринеле раној смрти овог првог демократски изабраног председника државе у Немачкој.
Тек данас, у стабилној демократији, његов политички рад који превазилази партијске границе наилази на признање које му припада.