Када ће радници у Србији изаћи на улице? или Да ли мазохизам српског радништва има границе
Сигуран сам да ових дана многи себи постављају ово питање, пратећи извештаје о свакодневним грађанским протестима широм земљине кугле, док истовремено око себе виде „општу летаргију“ и „мртво море“ својих сапатника: комшија, колега, рођака, већине људи које познају…
Додуше, сведоци смо честих протеста или окупљања које и у Србији организују различите, углавном неформалне групе грађана. Тако смо само у протеклих неколико недеља били сведоци протеста родитеља деце са тешким обољењима, марша пореских обвезника, АНТИ ГМО протеста, протеста радника у култури… У последње време били смо, нажалост, сведоци и неколико очајничких покушаја појединаца да скрену пажњу на своје проблеме или да се са кривцима за исте обрачунају, од претњи „кратежом“ до самоспаљивања… Али, ефекте свих ових покушаја изражавања , пре свега грађанске непослушности, можемо оценити као минорне, и то како по медијској пажњи коју су заузели, још више по томе колико су се на њих обазирали они према којима су уперени. Дакле, учинак је прилично јалов.
О појединачним протестима радника одређених фирми, и то углавном онда када је за свако делање у покушају спашавања тог предузећа и запослених у њима прекасно, да не говоримо. Јавност је на ове протесте толико огуглала, да пажњу медија могу привући једино ако у току њих неко себи одсече прсте или бар шаке пробије ексерима. Чак и најдрастичнији облик штрајка – штрајк глађу, не привлачи пажњу медија, све до момента кад неко од штрајкача буквално почне да умире. Организација која би ове протесте морала да предводи и усмерава, синдикат, у Србији је прича за себе. Такозвани „репрезентативни“ синдикати то ни по чему нису, и представљају само млађег брата (свих) актуелних власти , фингирајући социјални дијалог који у Србији буквално у стварности не постоји, као и тзв. Социјално-економски савет који се окупља само по потреби властодржаца, и испуњава своју „саветодавну“ функцију само онда када је она у интересу политичара. Репрезентативност ових синдиката никада није утврђена у складу са законом који ову област регулише, а чак и да јесте у том формално-правном делу она је, у складу са Уставом, изгубљена на основу једноставне чињенице да су и Самостални синдикат и УГС Независност у итекако зависном (финансијском) положају у односу на Владу Србије. Ово је и највећа отежавајућа околност због које радници немају довољно поверења у синдикате. Али, и ту се ствари мењају, јер лажи не могу да се одрже вечно. На синдикалној сцени Србије појавио се нови, све јачи и многобројнији синдикат – синдикат СЛОГА. То је једини синдикат у овој земљи којем чланство рапидно расте, како по броју организација синдиката, тако и по броју чланова. То је резултат свакодневне борбе коју овај синдикат води за сваког свог члана и огромног напора који његови предводници исказују. Радници ту упорност, рад и поштење препознају, и у Србији је најзад формирана организација способна да одигра друштвену улогу коју синдикат, неоспорно, има и мора одрађивати. Уколико се СЛОГА на ту улогу у скорој будућности и не усредсреди, бојим се да јој прети опасност да се и сама изгуби у решавању гомиле појединачних проблема, од радника до радника, од предузећа до предузећа… И да ће резултат тог огромног улагања снаге, времена и идеја бити такође занемарив, гледан из угла глобалних штета које сви заједно свакодневно трпимо. Сматрам да је ово реална опасност и да, налик помињаним протестима неформалних грађанских група и удружења, наш учинак може остати занемарив.
Шта нам је чинити?
Пре свега, мислим да морамо озбиљно размотрити три основне ствари:
Које су то организације, удружења грађана и покрети који исказују тежњу за променама система у којем живимо? Да ли међу њима може бити артикулисан минимум
заједничких интереса и на који начин, и око кога се могу сви окупити?
Да ли смо у стању да лоцирамо нашег „непријатеља“, тј. на кога пре свих треба да усмеримо наше акције?
На који начин деловати, са којим циљевима и са којим дефинисаним приоритетима?
Све су ово јако сложена питања, на које одговоре морају дати многе паметне главе, и за не тако кратко време. Мој циљ није да у овом тексту на та питања одговорим, али се надам да ћемо сви заједно, отварањем једне овакве теме, својим размишљањима и дискусијама, покушати да дођемо до неких решења. У прилог томе, у наредним редовима изложићу кроки својих размишљања по овим питањима:
Оно што карактерише већину неформалних група које покрећу одређене иницијативе, и што им је свима заједничко и изузетно добро је: окупљање (најчешће преко друштвених мрежа) око неке заједничке идеје, решавања одређеног, врло конкретног (али тиме и у те оквире ограниченог) питања или проблема, затим јако јединство и компактност чланова групе и решеност да се за своје идеје по сваку цену изборе.
Са друге стране, недостатак свих ових група је недовољна подршка јавности, немогућност окупљања већег броја учесника на скуповима, а тиме и излазак са маргина друштвеног живота у само језгро дешавања, тј. немогућност да за своје проблеме довољно заинтересују оне против којих своје акције организују.
Из истих разлога, намеће се и одговор на питање: која је то организација око које се све ове, мање групе могу окупити. То је , несумњиво , синдикат. Синдикат као најмасовнији облик грађанске организованости у сваком, па и у овом друштву, има довољно активиста, територијалну покривеност и сву неопходну инфраструктуру потребну за организовање било каквог озбиљнијег покрета у који би биле окупљене и све вансиндикале организације које са синдикатом могу дефинисати неопходни минимум заједничких циљева.
Сви протести су усмерени против неког, и са неким циљем. Они су појединачно дефинисани од организације до организације према, чини се, различитим актерима наших невоља. Али, да ли се иза тих, појединачних изазивача наших проблема можда вешто крије неки одређени, јединствен узрочник? У покушају да пронађемо одговор на ово питање, да мало анализирамо узроке протеста код наших ближњих, и много више ближњих него што мислимо, то јест протеста по целом свету. Од северноамеричких протеста попут „ Окупације Вал стрита“ и „99%“, уперених пре свага према банкарском лобију, преко афричких тежњи народа за демократизацијом, азијских протеста који углавном започну после погибије великог броја радника који раде у немогућим и нељудским условима, затим европских- против мера штедње које им, преко марионетских Влада, намећу ММФ и Светска банка, до најновијих, на размеђи светова, у Турској, започетих у одбрану стабала у централном парку, или у Јужној Америци, Бразилу, који су и најмногољуднији, а започели су против повећања цена градског превоза?!? Очигледно, протести у државама различитих политичких уређења, нивоа развоја и економског, и сваког другог стања… започетих из најразличитијих разлога… Да ли?
Чини ми се да расте свест и код нас и у целом свету, да су сви проблеми са којима се суочавамо, и сви њихови изазивачи, само део једног општег проблема којем смо сви изложени, а то је проблем ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ. На који начин последице овог процеса појединачно , или у мањим групама осећамо и препознајемо, постоји милион одговора, али сви они потичу од једног јединственог – процеса глобализације који стреми да цео свет подели, не више ни у две класе, већ буквално две касте! Касту привилегованих – оних 1% за чије удобности сви остали, у касти неподобних и прекобројних, треба да радимо, при томе постојећи тек толико колико морамо, а да их не ометамо. У оквиру наше касте има неколико класа, па чак и класа богатих, али који не припадају привилегованима, јер зарад тог богатства раде као и ми , целодневно, као робови, без права на приватни живот… Али, сви ми, а ови богати пре свих, треба то још и да схватимо!
Ја мислим да су људи у свету овога све више свесни и да се свет полако уједињује у један сасвим одређен – Антиглобалистички фронт. Национални, религијски, културолошки и економски статуси држава више не играју никакву важну улогу јер се народи у овој борби не разликују – сви се уједињују у борбу против дужничког ропства. Или још пре, против ропства! Нама су креатори глобализације одавно објавили рат, али га ми тек однедавно постајемо свесни, и све смо спремнији и опредељенији да се боримо, најједноставније речено – ЗА СЛОБОДУ!
Ако би у Србији успели да се сложимо око одговора на ова, прва два наведена питања, основа би већ била постављена. Ја видим УСС СЛОГУ као организацију око које би се сви други могли окупити и заједно пронаћи одговор и на оно треће питање, и створивши јак народни покрет, започели борбу за ослобођење и слободу!
Владимир Радосављевић
Председник УСС СЛОГА-Градски одбор Горњи Милановац