Većina naših ljudi koji odu na rad u Nemačku, rade na crno. To je javna tajna, odnosno, zakulisni dogovor države Srbije i Nemačke koji funkcioniše već godinama unazad. Srbija šalje Nemcima “jeftinu radnu snagu”, tj žene i muškrace koji u svojoj matičnoj zemlji skapavaju od gladi, jer im je zemlja kolonizovana a narod stavljen u položaj modernog ropstva.
Šta Srpska vlast dobija u zamenu za slanje svojih robova u inostranstvo, možemo samo da zamislimo, jer pravu istinu nam niko od njih neće reći. Međutim, sa sigurnošću znamo kroz šta naši ljudi prolaze prilikom rada u Nemačkoj.
Većina žena rade kao negovateljice. To podrazumeva da rade 24/7 da nemaju slobodnih dana i da su Nemcima u čijoj porodici rade dostupne 24h za rad. Nemci to pretežno zloupotrebljavaju pa naše negovateljice primoravaju da kuvaju, čiste kuću, sredjuju dvorište, hrane stoku ili živinu, rade u baštama i sl. Najčešće rade sa dementnima koji su vrli često agresivni ali porodice ne žele da ih smeste u dom, jer je on skup, pa lažu negovateljice i posrednike u zapošljavanju (Nemačke agencije za negu starih lica koja naše ljude iz Srbije drže na crno bez ugovora o radu ili pojedinci iz Srbije koji posreduju) tako da negovatelji/ce ne znaju pravo stanje stvari sve dok ne počnu da rade.
Prvom prilikom kada “dobiju batine” tj fizički budu napadnuti od strane pacijenta o kome brinu i požale se osobi koja ih je tu zaposlila ili agenciji, najčešće ostaju bez posla ako porodica ne potvrdi da je njihov član agresivan (najčešće nece to potvrditi) jer reč jedne Srpkinje ili bilo koje druge žene van Nemačke tamo nema nikakvu vrednost.
Na sve nas Nemci gledaju kao na potrošnu robu, a ne kao na ljude čija ljudska prava su dužni da pośtuju po svim njihovim, a i našim zakonima. Nemci škrtare na hrani na našim ženama pa su one više gladne nego site, mnoge od njih se i onesvešćuju od gladi a po usmenom dogovoru, dužni su da našim negovateljivcama obezbede besplatnu hranu i sredstva za higijenu. Nemci naše žene koje odlaze da im rade kao negovateljice za plate za koje im njihove Nemice ne bi ni ustale ujutru da im dodju na posao – doživljavaju kao nužno zlo i kao nekoga ko im “isisava” novac iz dzepovao i na kome maksimalno trebaju da uštede pa čak zimi na grejanju jer nije retkost da naše žene tamo spavaju u ledenim sobama često u nekim podrumima ili ostavama koje su malo preuredjene.
Naše žene tamo trpe batine, glad a vrlo često i seksualno nasilje ili uznemiravanje. Gotovo da nema naše žene ispred koje neki matori nemac nije masturbirao a ako ona to nekom kaže – ostaće bez posla. Kada ih njihovi iz Srbije zovu da pitaju kako su,te žene onda lažu da je sve uredu,stisnu zube i trpe nemoralne matorce da rade razne perverzije pred njima, da ih drže gladne itd. Jer znaju da ih u Srbiji čeka beda i njihove porodice koje su gladne. To trpe sve žene koje rade kod Nemaca, bilo da su iz bivših republika SFRJ ili iz Rumunije, Poljske, Ukrajine, Bugarske ili bilo koje dr. kolonizovane zemlje.
Ono što ostavlja posebno gorak ukus je to što naši ljudi koji tim ženama nalaze posao u Nemačkoj po pravilu nikada ne rade u interesu tih žena koje ih inače plaćaju da štite njihova prava, već su redovno na strani Nemaca. Naše žene na radu u Nemačkoj su prepuštene same sebi a njihovi zemljaci ih prodaju za malo para i još im dodatno zabadaju nož u ledja kako bi pred “besom” nemačkih gazda spasili sopstvene zadnjice i učvrstili svoj status odanih sluga .
Gotovo pet vekova pod turcima su očigledno mnogim Srbima u genetsko nasledje ostavili poltronstvo i večito dodvoravanje “gazdama” a krajnji ishod drugog svetskog rata vidimo tek sada posle skoro 80 godina a on nije pobeda nad nacizmom već samo njegova modernizacija kako bi neometano mogao da postoji i da i dalje tlači ljude koji se u takav sistem ne uklapaju, jer žude sa slobodom,mirom i dostojanstveni životom. Naši ljudi ostaju bez radnog staža i nakon dugogodišnjeg teškog rada, vraćaju se u Srbiju bolesni i na izmaku snage kao još gori “socijalni slučajevi” nego što su bili kada su se otisnulu u inostranstvo “trbuhom za kruhom” .
Vreme je da ponovo postanemo ljudi, da opet naučimo da poštujemo naš narod i da vratimo sebi dostojanstvo, jer ono nema cenu, posebno ne vredi jednog sendviča i par obećanja da ćete dobiti radno mesto ako budete što veća ulizica i nečija podguzna muva.
Autor: Marija Kiš
Marija Kiš, član GO USS „Sloga“ i borkinja za radnička i socijalna prava ranjivih društvenih grupa