U kakvom to svetu živimo? Čini se da smo izgubili empatiju i ono malo ljudskosti što smo nekada imali. Okruženi smo emocijama koje su potisnute strahom… strahom od svega, često potpuno nepotrebnim. Pitam se, jer ne mogu a da ne budem zaprepašćena svakodnevicom koja me okružuje.
Radim i živim u objektu sa 17 kolega i koleginica. Svaki dan, oni me vide kako se borim sa hodalicom, penjući se i spuštajući niz stepenice, a niko ne pruža pomoć. Kada se sretnemo unutar zgrade, zavlada tišina ili izgovore tiho „zdravo“, kao da se boje da će ih čuti. Međutim, na ulici, odjednom im nije problem da se jave. Molim vas, ako je tako, radije se ne javljajte. Osećam se dovoljno isključeno i poniženo, kao da je to bio nečiji cilj, a izgleda da je postao i vaš, s obzirom na to da ste pristali na takvo ponašanje.
Primer toga je 31. mart 2024. Kada sam kretala iz stana, razmišljala sam da li da uzmem šetalicu. Znala sam da mi, osim možda slučajnih prolaznika, niko neće pomoći da je nosim. Odlučila sam se za dva štapa, iako sam znala da će me to koštati bolova u rukama i kičmi. Dok sam se razmišljala šta koristiti, prilazi mi koleginica sa recepcije, pitajući treba li mi pomoć. Odgovorila sam joj da ako će mi pomoć biti dostupna samo vikendom, a ne i radnim danima, to nema svrhe. Osetila sam se veoma poniženo kada mi je osorno odgovorila da znamo šta se od nas traži i da nam je zabranjeno pružati pomoć.
U tom trenutku osetila sam duboko razočaranje. Da li, ako neka viša instanca ima problem sa mnom, to znači da vi nemate pravo da postupate po svojoj savesti? Okrenula sam se i polako sišla niz stepenice, osećajući nemoć i gorčinu.
Razmišljala sam čak i da ponesem šetalicu i pustim je da sama padne niz stepenice, možda da ubrzam silazak ili čak da okončam svoju muku. Osećaj poniženosti i nemoći bio je ogroman, kao da nikada nisam bila tu za kolege, kao da nikada nisam slušala njihove probleme. Osećala sam se kao da sam najgori čovek na svetu, iako čak i najgori među nama imaju više razumevanja.
Drugi put, jedan kolega s recepcije doviknuo mi je da imam poštu i čekao… čekao da dođem. Kada mi je pružio kovertu, rekla sam mu da se nadam da zbog toga neće imati problema s nadređenima. Otišao je brzo, okrenuvši mi leđa.
Kada sam krenula na put, drugi kolega ponudio je da mi pomogne s koferom, ali je kasnije rekao da mu je zbog zdravstvenih problema zabranjeno da nosi teško, pa iz tog razloga ne može da mi pomogne oko šetalice.Shvatila sam šta se dešava. Strah ih je od posledica, strah od gubitka posla, strah od promena. Ali, zaboravili su na jednu osnovnu stvar : ljudskost.
Danas sam ja ta koja prolazi kroz ovo, sutra može biti neko drugi. Ali, izgleda da bi radije prešli preko nečije muke. Nije važno da li sam ja u pitanju. Danas sam to ja, sutra neko drugi. Da li zaista misle da će im to doneti nešto dobro?
Moje zdravstveno stanje se pogoršava, samopouzdanje je na nuli, a tuga i nerazumevanje slome mi svaki deo bića. Ne moraju mi pomoći, ali jesu li svesni svoje moralne odgovornosti?
Zašto se plaše? Zašto dozvoljavaju da strah upravlja njihovim postupcima? Ja nikada ne bih pristala na takvo nešto, ma čime mi pretili. Stojim sama, ali stojim uspravno.
Kako biste vi postupili? Da li biste mogli samo da gledate i ništa ne preduzmete?
Hvala vam, drage kolege, na svakoj suzi koju ste izmamili iz mene, ali ja se neću promeniti. Ostaću svoja, bez straha. A vama, kako Bog da.
Izvor: fb; Tatjana Mirović, sekretarka Sindikata policije Sloga