1. Зато што уводи „агенције за привремено запошљавање“ . Ове агенције ће потпуно обесмислити радни однос на неодређено време, па чак и склапање уговора о радном односу на одређено време. Пошто би радници били пријављени у агецији за привремено запошљавање, поставља се питање због чега би било који послодавац имао своје запослене? Уместо тога узимао би надничаре из редова пријављених у агенцији! Стање сталне незапослености , уз повремено радно ангажовање, би постало стање у коме живи већина грађана Србије. „Радили“ би смо у агенцијама, а у ствари не би смо радили уопште већ би чекали да се газда агенције смилује и додели нам понеки послић. То значи да би незапосленост била наша стварност, па би у току једне године 7 или 8 месеци били без посла, а агенција би нас можда ангажовала 4 или 5 месеци….али то значи да би смо годину дана требали да преживимо са 4 или 5 бедних плата, а за исто толико месеци би нам били плаћени здравствени и пензиони доприноси. Уместо радника постајемо надничари!
2. Могућност да се ради непуно радно време. Ово по запослене може да има катастрофалне ефекте. Од сада ће 2 радника моћи да деле једно радно место, али ће радити по пола радног времена и примаће пола плате. У Србији се не може живети ни од целе просечне плате и неколико допунских послова које су људи принуђени да раде, а камоли радећи пола радног времена за пола плате.
3. Законски институт непуног радног времена омогућава послодавцу да радника ангажује онолико сати колико он сматра да му је радник потребан. Тако послодавац може да одреди да је за обављање неког посла потребно 5 сати дневно, иако, у стварности, тај посао захтева осмочасовно радно ангажовање. То значи да ће радник бити присиљен да се буквално „поломи на послу“ радећи за 5 сати целодневни радни задатак, а послодавац ће му уместо 8 сати плаћати само тих 5 или мање.
4. Продужавање рада на одређено време на 3 године. Ово је знатно неповољније решење од садашњег које је ограничавало рад на одређено време на годину дана. И до сада су послодавци овде показивали крајњи безобразлук и изигравали закон, а од сада ће то кршење закона да буде легализовано. Када ову одредбу удружимо са „агенцијама за привремено запошљавање“, долазимо до закључка ДА РАДНОГ ОДНОСА НА НЕОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ (СТАЛНИ РАДНИ ОДНОС) ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ. Сви ћемо бити без сталног запослења, вечито у страху и вечито уцењени од стране обесних послодаваца и тајкуна. Где је ту социјална сигурност радника?
5. Нови Закон о раду предвиђа, у својој суштини смањење зарада. Наиме, укида се одредба из досадашњег Закона која гарантује „једнаку зараду за исти рад“. Уместо тога уводи се дефиниција „једнака зарада за једнак радни допринос“, чиме се заправо укида начело једнаке зараде за једнаки рад, јер је термин „једнак радни допринос“ сувише апстрактан и послодавац може да га тумачи како жели. Такође се уводи начело да послодавац има право да умањи зараду запосленог на основу радног учинка. Ово оставља могућност послодавцу да произвољно одређује недостижне радне учинке, те да на основу тога умањи зараду огромној већини запослених. Уз све ово, радна верзија новог Закона о раду је предвидела и укидање увећања зараде за сменски рад, тако да особе које раде по сменама неће више добијати увећање зараде од 26%.
6. Уводи се могућност да газда изнајми радника, као да је он машина или алатка, другом послодавцу, што се у новом закону приказује као „упућивање на рад код другог послодавца“. Овде је веома проблематична одредба у новом Закону о раду где се брише досадашње ограничење да „изнајмљивање“ радника другом послодавцу може трајати најдуже годину дана. У новом Закону уопште и не пише колико дуго може да траје ово „рентирање“ људских бића, па ће то тајкуни и несавесни послодавци сигурно да злоупотребе. Уз то, брише се одредба из досадашњег Закона по којој запослени који је „изнајмљен“ послодавцу није могао да има мања права од оних које је имао код послодавца који га је „дао у ренту“. То значи да на новом радном месту плата „изнајмљеног“ радника може бити дупло мања, услови рада далеко тежи, али ако одбије да буде „изнајмљен“, раднику престаје радни однос.
7. Послодавац практично може запосленом дати отказ кад год му се прохте. У реалном смислу, ако захтевате да вам послодавац омогући коришћење неког права које вам по закону припада, то може довести до моменталног отказа. Ово се у пракси од стране послодаваца и тајкуна може страховито злоупотребљавати.
ЗАТО НОВИ ЗАКОН О РАДУ НЕ СМЕ ПРОЋИ!
УСС “СЛОГА“