30/06/2014 СВЕТ РАДА И РАДНИЧКИХ ПРАВА
Аутор: Срећко Михаиловић
Закон о раду по савету пријатеља. Коначно смо на корак до Хрватске. Сустигли смо је. И то баш када их примило у Унију.
СРЕЋКО МИХАЈЛОВИЋ, ФОТО МЦ
Не, нисмо Хрвате сустигли по националном дохотку или са платама, већ са законима. Они ЗУРе ове седмице, а ми ћемо да ЗУРимо следеће недеље. Обећао нам је и министар и председник, иде Закон о раду, ма шта иде – трчи по хитном поступку. Или што рече Вулин, све ће то бити “јако брзо”. Европа то од нас тражи. Можда и Меркелова, а она Америчка привредна комора, сигурно. Не дај боже да су то тражили Аустријанци, ма тада би било ко пре сто година. Али кад то траже наши пријатељи, што да им не дамо. И Руси, и њима да дамо, што да не дамо кад имамо. И да купимо, авионе и камионе и све редом…
Кад говоримо о новом закону о раду, ми чак и не знамо која је верзија закона тренутно актуелна. Синдикалисти тврде да се то не зна. Час једна, час друга, час трећа, па опет прва верзија. Ваљда да се Власи не досете!
Ако нам државни министар каже (приближно наводим) да можемо да донесемо било какав закон, али је једино важно како се он примењује – онда можемо да се крстимо и левом и десном. Па није за примену закона одговоран Марко или Јанко, већ држава. Она је „преузела одговорност“, а ваљда је неко преузео одговорност и у име те државе.
Кад говоримо о био којој од верзија новог закона о раду, да ли знамо о чему заиста говоримо? Зашто питањима социјалних па и цивилизацијских импликација законских одредби није место у расправи (има ли је?) о новом закону о раду?
Зашто закон о раду а не закон о радницима? Зашто ова замена места објекта у субјекта? Зашто нам закон уређује рад а не регулише друштвене односе у које радници ступају?
Зашто се у нас социјални дијалог завршава тиме што ће „држава да преломи“. Као, ако се ви не договорите „онако како ми хоћемо“, држава ће да „преломи“. Изгледа да је батина најјачи аргумент у сваком дијалогу, па и социјалном. У ствари, објективно гледано, тако и јесте. Дијалог моћних и немоћних увек се завршава на исти начин. Шта је у томе чудно, па зар није нормално да јачи побеђују, све друго је боља или лошија адаптација библијске приче о Давиду и Голијату. Треба, пак, очекивати нешто политички коректнији резон. На пример, ону неолибералну причу по којој се концепту социјалног дијалога приговора због тога што је он покушај да се друштвено одлучивање измести из институција “либералне демократије”.
Да ли се зна где је локус контроле овог друштва? Да ли се зна ко је газда за доношења новог закона о раду – држава, скупштина, Вучић, радници (не дај боже), домаћи послодавци или домаћи капиталисти, страни капиталисти, или тек његово божанство – капитал. Где је место у којем се одлучује, ко је тај ко одлучује. Ко ту прелама а ко ломи? Ако држава преузима одговорност… ако је држава та која прелама, ко онда у Србији може да каже Држава то сам ја!
Чорбаџијски закон. У ствари све што се дешавало и дешава око фамозног ЗОРа јесте права папазјанија (у преводу који се не губи то је попова чорба). Дакле, папаз-јанија а не клин-чорба! За папаз-јанију битна је одређена количина меса затрпана свим и свачим, при чему нема рецепта за састав поврћа. Што различитије то боље. И свако поврће може да умишља да управо оно даје укус јанији. Дакле, месо + чорба од свачега! Или, тотална збрка, све и свашта! Клин-чорба је пак чорба ни од чега. Ипак нешто, а од ничега! (мало масти, мало брашна и доста воде!).
Комбинација папаз-јаније и клин-чорбе је слика и прилика нашег Закона о раду који ће ових дана протрчати кроз Скупштину тзв. народа. И да се зна: поповима капитала – месо, робовима капитала (тј. радницима) – клин!
Није нарочито паметно да озбиљно говоримо о тзв. предлогу Закона о раду, међутим радници и радничке организације треба сву своју памет да употребе у говору о Закону о раду. Па, чак и ако то моћницима звучи сулудо! Оно што се мора, мора се и кад је то само „причање уз ветар“. Наш говор о ЗОРу је говор са нама самима. Причамо себи у уво. Они који причу треба да чују, не чују или се праве да нас не чују. (Синдикалним лидерима препоручујем читање бајке „У цара Тројана козје уши“.)
Претворба радника у надничаре. У било којој од бројних верзија, Закон о раду је против радника, посебно је лош за рањиве друштвене групе. Тај Закон је против породице, против цивилног друштва, против грађана. По много чему он има антицивилизацијски карактер. По томе је он и против капиталиста и то не само онда када су у улози послодаваца, већ и онда када се јављају као градитељи модерне цивилности и цивилизације. Заснован на идејама флексибилизације рада и прекаризације радника тај Закон има катастрофалне последице. Друкчије стоје ствари у оним земљама које су у стању да прекаризацију насталу у процесу рада надоместе одговарајућим концептима социјалне сигурности. Србија то свакако није.
Социјални дарвинизам. Радник у Србији је релативно брзо прешао пут од утопије самоуправљања до негативне утопије коју намеће нови закон о раду, односно флексибилизација рада и прекаризација радника. Тржиште радника се подвргава екстремним принципима конкурентности који се граниче са (социјалним) дарвинизмом, било да се у њему види одабир најбољих, било да се он тумачи преко мутације и рекомбинације гена. Па ко преживи. Капиталисти гласају за најквалификованије, најиздржљивије и најпослушније. А остали?
Аутор је социолог, сарадник Центра за развој синдикализма
Има још један разлог због којег није нарочито паметно озбиљно говорити о закону о раду. То су бројне будалаштина са којима се закон пропагира и брани. Издвајам четири позната „бисера“:
* нови закон ће отворити простор за веће запошљавање, а истина је да ће олакшати отпуштање;
* нови закон ће допринети смањењу сиве економије, а истина је да ће допринети њеном ширењу;
* нови закон ће привући стране инвеститоре, биће то тачно ако међу њима има оних са количником интелигенције испод 90;
* нови закон доносимо „јер то од нас тражи Европа“ – можемо да поверујемо једино онда када нам се каже ко, где, када и шта је тражио!