Где је сада Љајић, где су синдикати

– Сматрам да одговорност за нацрт о укидању елементарних радничких права у Србији лежи на синдикатима, који олако прелазе преко укидања јавне расправе о промени досадашњег Закона о раду, који је сигурно морао да се мења, али не на штету радника и у корист приватних послодаваца, већ преиспитивањем оправданости обезвређења елементарних права која су утврђена још почетком 20. века.

Свакако да досадашњи Закон о раду није обезбеђивао никакву озбиљну контролу осионог понашања приватних власника, нарочито после лоше спроведене приватизације, која је буквално увела бруталну капиталистичку експлоатацију, што је досад покушавао донекле да заузда бивши министар рада Расим Љајић. Али су жудња за влашћу и стицање бар извесне моћи у оквиру власти превладали код претендената на „престо“ у министарствима и синдикати се олако одричу одбране стечених радничких права, или бар приказују своју немоћ да се супротставе све горљивијим освајањем ауторитарне власти у Србији, што највише погађа оне слојеве (радничке) који се третирају као „сувишни људи“ и „искључени“ (термин који је усвојен у социологији). Осмочасовни радни дан и плаћање прековременог рада, поштовање уговора од стране послодаваца, искључивање рада на црно, самовољно отпуштање радника са посла и слично, постали су редовна појава, на које не реагују ни држава ни синдикати.

То се, дакле, не дешава само „заслугом“ приватних послодаваца већ и „благим отпором“ синдиката према очигледном безакоњу; али и повлачењем бившег министра рада који је изабрао останак на власти (као министар трговине), препуштајући владајућој партији да према својим недемократским начелима, које одлучно враћа из бивших времена, кроји судбину опстанка радништва, забрањујући чак и јавну дискусију о новом нацрту Закона о раду.Уместо освајања права на фер (поштене) односе са послодавцима, радници су данас постали незаштићено робље владајуће класе и њој привржених приватних поседника, који буквално израбљују раднике помоћу метода првобитне акумулације капитала и некажњиве пљачке елементарних средстава за живот радничких слојева у корист незаконитог богаћења и све већег ширења неједнакости међу радним људима, који носе најтежи терет опстанка друштва.Питам се: чему још служе синдикати данас, а посебно такозвани Независни синдикат; да ли и они ничим оправданим уступцима теже да одрже „своје место под сунцем“, благим протестима који не доводе до резултата, већ постижу само слабљење синдикалног покрета и неповерење радника. Док је све мање радника који се учлањују у синдикат, вође синдиката и даље „владају на своме небу“ и не пада им на памет да због катастрофалног неуспеха дају оставке.Познајем људе који су већ деценијама на челу „Независног синдиката“, који су се стварно борили не само за одбрану радничких права за време Слободана Милошевића и питам се зашто су изневерили радништво/грађане Србије и чиме данас оправдавају свој опстанак у врховима синдикалног покрета? Отворено питам и Расима Љајића – зар му је жеља за останком на министарском месту (за трговину, а не за одбрану радничких права) могла угушити људску храброст за одбрану дуго освајаних радничких права, за која се раније и сам својски борио?

Људи с којима сам прошлих година заједно искрено учествовала у стварању услова за демократске промене, а то значи, пре свега, за слободу да се поштено живи од рада, као елементарног услова за живот, за једнакост међу грађанима – сада мирно толеришу бесправље и тајкунизацију друштва као природну непогоду, против које не вреди губити стечене положаје. Ја, ипак, апелујем на моје пријатеље из деведесетих година, у име тадашњих заједничких напора и борбе, да се озбиљно запитају: где ће Србију довести клонулост воље и храбрости да се суочи са својим све већим пропадањем и безгласним прихватањем поништавања и оних значајних тековина које су биле остварене у бившој Југославији, због чега је та наша уништена земља уживала велики углед у свету, а сада све брже корачамо у сусрет новом колонизовању.

Ауторка је социолошкиња и антрополошкиња, професорка универзитета у пензији.