У Србији нема достојанства рада а проблеми су почели када је Млађан Динкић доводио стране фирме којима је држава уз огромне субвенције гарантовала и да им синдикати неће правити проблеме, као компанији “Јура” која је показала бруталност у мобинговању људи
* Како објашњавате тренд растућег неповерења радника у синдикате?
– То је кренуло негде 2000. године када је 80 одсто запослених било синдикално организовано док их је данас једва 25 одсто. Више је фактора утицало на опадање поверења. Један је затварање великих система где су сви запослени били чланови синдиката а паралелно су се отварале нове фирме које нису дозвољавале синдикално организовање. Поред тога, дошло је до велике фрагментације синдиката који су почели да се формирају као печурке после кише.
Паралелно с тим, изменама радног законодавства урушавала су се права запослених али и њихових синдиката. Прво је то урађено Законом о раду 2001, затим 2005. а да и не говоримо о важећем из 2014. године. Системски се радило на умањивању радних права а доводиле су се и још се доводе фирме које бране синдикално организовање уз здушну подршку сваке владе, а посебно оних у којима је министровао Млађан Динкић. Сви ти фактори довели су до опадања синдикалног организовања а тиме и до смањења синдикалне моћи да помогне радницима. На жалост, и тих 25 одсто чланова претежно раде у државним системима где од синдиката добијају неке ситне користи као што је куповина на рате, позајмица, бањско лечење и слично. Када би њихови мотиви били стварно синдикални не верујем да би их било више од 7-8 процената, колико их је, рецимо, у Француској.
Сматрам да ће тај тренд смањења синдикалног организивања да се настави јер идемо у правцу тог неког неолибералног капитализма са неолибералним владама које блиско сарађују са страним привредним коморама и Међународним монетарним фондом који континуирано раде на разбијању радничког синдикалног покрета. Све то, бојим се, озбиљно доводи у питање и сам опстанак синдиката у Србији.
* Шта синдикати треба и могу да ураде како би постали кредибилни за запослене, посебно младе, и друге грађане?
– Кључни проблем је у разједињености синдиката. Сви се боримо за исту ствар и када би нашли десетак заједничких тачака за које би се заједно заложили уверен сам да би сви имали боље резутате а тиме и повећали поверење запослених. Навешћу пример који показује да је то могуће. Прошле године када је председник Самосталног синдиката у Наменској у Крагујевцу добио отказ сви синдикати су се ујединили захтевајући да буде враћен на посао и у томе успели. Исто се догодило у Крагујевцу и неколико месеци касније када је наш синдикалац у Заводу за заштиту здравља отпуштен а онда захваљући заједничкој акцији свих синдиката враћен на посао. Дакле, без обзира на међусобна неслагања синдикати су се тада удружили око заједничког циља и доказали да сарадња даје конкретне резултате.
Иначе, сматрам да синдикати имају велики простор за стицање нових чланова. Државне фирме су препуне па ту синдикати међусобно отимају чланство. Насупрот томе постоји огроман број фирми у којима или нема синдиката или постоје у неким почетним, малим форматима. Примера ради, у компанији “Леони” је укупно 7.000 радника од којих Слога има око 500 чланова, колико има и Независност. Значи два синдиката су привукла седмину радника што указује да је у тој компанији синдикално организовање дозвољено и да за то има још много простора и за друге синдикате. У таквој средини синдикати заједно могу још ефикасније да заступају интересе запослених.
* Да ли су синдикати одговорни за растућу прекаризацију рада и живота радника у Србији?
– Двадесет година су синдикати системски уништавани, опадало је чланство и данас синдикати тешко да могу радницима да понуде више од бесплатне правне помоћи, инспекцијске заштите и томе сличног. Поред тога, озбиљан проблем представља међусобна борба и учешће синдиката у државним инстутуцијама, од Социјално-економског савета до фондова и других тела. Понекад су синдикати једни другима већи непријатељи него влада која доноси антирадничке законе. Данас додуше нема више тих међусобних напада али постоји нека чудна ћутња, нема комуникације што такође није добро. Имали смо пуно повода за какву такву сарадњу, рецимо поводом Закона о раду или Закона о агенцијском запошљавању и неких спорних Владиних уредби, као и због смањења пензија или плата у јавном сектору… Нисмо успели да организујемо чак ни једну заједничку конференцију за медије где бисмо показали макар минимално јединство а камоли неку акциону сарадњу у виду протеста или штрајкова. Тако да и ми у синдикатима јесмо одговорни за прекаризацију рада.
* Да ли је у Србији данас могућ достојанствени рад како га дефинише Међународна организација рада у смислу права на рад, правну заштиту, социјални дијалог?
– Нема овде говора о достојанству рада а сматрам да су највећи проблеми почели онда када је Млађан Динкић почео да доводи фирме из иностранства којима је држава давала огромне субвенције али и гаранције да им синдикати неће правити проблеме. Сазнали смо да је тако обећано компанији “Јура” која је показала сву бруталност у мобинговању људи који покушају да се синдикално организују. Тамо су сви синдикати покушавали да организују раднике и никада нисмо имали успеха. “Јура” је послужила као узор и другим страним компанијама. Актуелна власт је потпуно обесмислила социјални дијалог, дају огромне субвенције страним инеститорима а не обавезују их да поштују наше радне прописе.
Сазнајемо ових дана да ће компанији “Раух” држава дати чак 73.000 евра по једном радном месту што је сулудо. У таквој ситуацији синдикати су непожељни јер би могли да представљају претњу за бизнис у коме се по перу огромне паре. Синдикат нема озбиљнији механизам да се избори за своје место у таквим компанијама. Постоји могућност да се обратите суду и ми смо то урадили и добили све спорове против “Јуре” за наше активисте који су добијали отказе. Међутим, слаба је то сатисфакција јер су сви они били ангажовани по уговорима на одређено време па им је фирма исплаћивала зараде до истека тих уговора, што су скромни износи. Осим тога, то је обесхрабрило друге раднике да се боре за своја права. Још је гора ситуација у неким мањим све бројнијим фирмама са турским капиталом, углавном у индустрији текстила, где се ради по неким подрумима и тајним погонима. Они послују буквално ван правног система и немоћни смо да помогнемо радницима.
* Како бисте описали културу социјалног дијалога и да ли она постоји у Србији данас?
– Лично као председник синдиката који је некако увек на другој страни немам никакво позитивно искуство ни са једном владом у протеклих 12 година колико Слога постоји. С тим што је актуелна Влада потпуно аутистична, јер не жели да разговара или да било како комуницира са синдикатима. За осам година ове власти имали смо само неколико састанака у неким министарствима, али редовно са нижим чиновницима, и никада нисмо добили одговор на неки наш допис. То доказује да власт обесмишљава било какав социјални дијалог. А када страни послодавци добију такво зелено светло од представника наше државе онда нема говора о успостављању дијалога ни у предузећу. Наравно, постоје и добри примери са фирмама које долазе из Америке, Немачке, Шведске, Норвешке… Али то је веома мали број фирми, јер овде доминирају турске и кинеске фирме у којима је немогуће формирати синдикате како би се уопште могло и размишљати о неком социјалном дијалогу.
* Зашто Социјално-економски савет Србије ни после деценије и по постојања није постао инструмент креирања економске и социјалне политике, радног и социјалног законодавства, регулисања конфликта и усмеравања развоја?
– Мислим да је тај трипартитни дијалог успостављен само формално због правила која налаже Европска унија, али да никада није стварно заживео. Власт је формирала Социјално-економски савет и то тако што сваког члана тог тела плаћа држава, а поред тога синдикати који су у Савету добију приде и такође плаћена места у управним и надзорним одборима. Када те као супарника у дијалогу плаћа држава онда немаш могућност да некада предузмеш неки радикалнији корак који би могао да донесе бољитак радницима. Тим синдикалним представницима који седе у тим одборима и за то су плаћени ни лично не одговара да се било шта мења. Ни Унија послодаваца нема репрезентативност па ни та послодавачка страна у дијалогу нема капацитет. Због тога се обесмислила и институција Социјално-економског савета.
Мислим да је управо то највећи камен спотицања за сарадњу јер тамо седе представници репрезентативних синдиката који ту репрезентативност нису доказивали пуних 15 година, а има и синдиката који би једва чекали да уђу на њихова места. Тако да и када би Самостални синдикат и Независност напустили Савет, власт би врло брзо нашла партнере у синдикатима који једва чекају да тамо уђу. Наш синдикат за то није заинтересован али бих предложио да применимо хрватски модел – укинути све државне надокнаде представницима синдиката. Уосталом, синдикати у Србији ни по својим статутима не смеју да се финансирају из државних извора, већ искључиво од чланарине и донација. Дакле, када је то урађено у Хрватској два њихова репрезентативна синдиката више нису желела да деле одговорност јер нису за то плаћени, већ су позвали све синдикате да учествују у социјалном дијалогу. Мислим да је то добар рецепт и за Србију.
* Постоји ли потреба и спремност синдиката за јачање међусобне сарадње? Шта су “сметње на везама” између различитих синдикалних централа?
– Похваљујем ову идеју Независности да се направе озбиљни разговори са председницима свих синдикалних централа, и то би могао да буде добар почетак сарадње. Лично мислим да би колега Зоран Стојиљковић могао да буде добар иницијатор озбиљних разговора о успостављању искрене међусиндикалне сарадње. Слога би такав позив свакако прихватила.
За почетак, по угледу на наше синдикате у Крагујевцу, могли би да удружено приступимо решавању неких горућих проблема и конфликата. На пример, да сви заједно одемо на лице места и јавно пред новинарима искажемо подршку нашим колегама у вези неког проблема. Тако би послали и јасну, непријатну поруку властима да синдикати у Србији могу заједно да наступају.
Велика сметња је начин располагања синдикалном имовином и без решавања тог питања нећемо моћи да остваримо неку приснију сарадњу. Немам ништа против тога да Самостални синдикат као наследник оног јединог синдиката бивше Југославије и као највећи данас има и највећу имовину. Али, просто је нелогично да сви остали синдикати плаћамо кирију а они огроман вишак простора изнајмљују државним институцијама, као што је РЕМ и слично и тако остварују екстра профит. Договор о томе не би требало да буде велики проблем јер, рецимо, нашем синдикату треба 500 квадрата од њихових 66.000 квадрата. Претпостављам да су сличне потребе и других синдиката тако да би Самостални синдикат и даље имао убедљиво највише, на пример 60.000 квадрата. С друге стране, тако бисмо сви били спремни да сутра бранимо ту синдикалну имовину, јер нисам сигуран да зграда Дома синдиката на тако атрактивном месту у центру Београда сутра неће да западне за око неком тајкуну или компанији, као што је Комерцијална банка купила Дворану Дома синдиката.
* Социолог Срећко Михаиловић тврди да у већим српским фирмама постоје послодавачки “жути синдикати”. Знате ли ви за такве квази синдикалне организације?
– Жути синдикати постоје, има их много у Србији, и стварно представљају све већи проблем. По правилу, настају тамо где послодавци мисле да је боље да имају синдикат који могу да контролишу него да га уопште нема. Недавно сам чуо да у Мекдоналду, веома озбиљној компанији, постоји само један синдикат који је формирао послодавац и да је на његовом челу директорка сектора за људске ресурсе, што је стварно апсурд.
Драстичан пример жутих синдиката постоји и у италијанском “Геоксу” у Врању где је после штрајка који смо организовали директор договорио сарадњу са повереницом Самосталног синдиката која је почела да брани пословодство. За само неколико дана тај синдикат је добио приближно 600 чланова. Међутим, ми и данас добијамо жалбе због шиканирања радника, да им се не исплаћује прековремни рад, да не могу у току рада да оду ни до тоалета и слично. Значи тај синдикат тамо постоји само про форме, да би имитирали некакав дијалог или потписали некакав колективни говор који радницима ништа не гарантује.
Рекао бих да је највећи жути синдикат у земљи Синдикат Електропривреде Србије који је неговала свака власт дајући им све веће и веће привилегије. И онда тај синдикат подржи антираднички закон о раду или критикује раднике Фијата који због минималних зарада изађу на улицу да штрајкују.
Други велики жути синдикат је Независни синдикат полиције који је продужена рука министра и који заједно с њим руши други репрезентативни Полицијски синдикат Србије. И министар Вулин је формирао некакав стелт синдикат који малтене забрањује било какву критику власти и који је на жалост добио репрезентативност на нивоу Града Београда и то тако што су репрезентативност одузели Слоги. Ми смо их тужили и спор је у току.
Веома лоша је и ситуација у Железницама Србије где кажу постоји више од 40 регистрованих синдикалних организација а председници многих од њих су директори.
* Шта мислите о предлозима да се синдикати реполитизују и уђу борбу за власт како би успешније заступали и штитили радничка права?
– Такву идеју смо ми у Удруженим синдикатима Слога заговарали од првог дана. Синдикати морају да буду активни у политичком животу на разне начине, посебно је важно да синдикални представници буду тамо где се доносе закони. Таквих примера је много у свету. Подсећам да је Лабуристичку странку у Енглеској формирао синдикат, у Немачкој од 650 чланова Бундестага 400 су чланови синдиката. У Америци је Трамп на крају своје кампање тражио подршку синдиката.
Код нас се радило супротно таквој пракси и то намерно како би се онемогућио синдикални утицај. Зато је наш синдикат један од оснивача опозиционог политичког блока Савез за Србију, учествовали смо на изборима у Београду и Лучанима, а имамо договор у Савезу и за неке наредне изборе. Већ сам раније говорио да би било добро да у Савез уђу и неки други синдикати јер бисмо тако имали већу тежину. Мислим да би било добро када би синдикати могли да формирају једну радничку партију која би, уверен сам, постала важан и јак политички фактор без кога не би могла да се формира власт. Уосталом, наши највећи синдикати не могу да оспоре ту идеју јер су сви, директно или индиректно учествовали у политичком животу, па и на изборима.
* Видите ли међу партијама на актуелној политичкој сцени потенцијалне савезнике синдиката?
– Реално синдикати немају такве савезнике на политичкој сцени зато што све партије по правилу раднике и социјалну политику програмски стављају у први план али само декларативно. Прво, зато што се партије не разумеју у то, а друго, зато што политичари нису у некој непосредној комуникацији са народом да би знали како обични грађани живе. Уосталом, сви они гласају за антирадничке законе. Довољно је указати на лицемерје СПС-а који у кампањама истиче раднике и неку црвену боју, а када уђу у власт први гласају за смањење плата или пензија.
* Да ли сте задовољни позицијом и резултатима вашег синдиката?
– Па с обзиром да је Слога најмлађа синдикална централа у Србији и да смо од самог настанка увек били на страни критике сваке власти и зато често плаћали скупу цену таквог ангажмана, могу да кажем да сам задовољан. Уз то, нама је од почетка било отежано да уђемо у државне фирме у којима је позиција синдиката далеко повољнија него у приватном сектору.
Поносан сам управо зато што смо се позиционирали у приватним фирмама где имамо доста успеха, иако је то веома тежак пут. Рецимо, пред крај прошле године успели смо да вратимо на посао једног нашег члана који је у шведској фирми био проглашен за технолошки вишак. Било је још таквих примера претходних година. Имамо доста узбуњивача у предузећима али зато и пуно проблема. Недавно је човек који ради у Градској чистоћи добио отказ чим је саопштио да заједно са још 250 радника прелази из Вулиновог квази синдиката у Удружене синдикате Слога. Он ће ускоро, наравно уз нашу подршку, јавно да саопшти каквом је малтретирању био изложен. Такви случајеви најбоље показују како се власт обрачунава са синдикатима који нису њени истомишљеници и послушници.
То је одмазда којој ћемо се најодлучније супротставити.
Извор: УГС Независност, аутор С.Раковић – Разговори са председницима пет највећих синдикалних централа у Србији
[divider]
Жељко Веселиновић је рођен је 1974. године у Смедереву.
По занимању је мастер економиста.
Председник Удружених синдиката “Слога” је од 2008. а на нови петогодишњи мандат изабран је у марту 2019. године.
[divider]
…