Нама је уместо појединачних синдикалних наступа потребан један велики раднички фронт који ће бити кадар и способан да коначно нешто уради у корист радника, каже Жељко Веселиновић председник Слоге
Београд, 30. април 2015. – Више синдикалних организација најавило је да ће организовати првомајска окупљања у Београду, шетње и полагање цвећа на споменик Димитрију Туцовићу. Међутим, приметно је да ће и ове године синдикати наступити одвојено и у више колона. О томе разговарамо са председником Удружених синдиката Србије „Слога“ Жељком Веселиновићем.
ИСС: Удружени синдикати Србије „Слога“ ове године неће излазити на пpвомајски протест. Можете ли нам рећи зашто?
ВЕСЕЛИНОВИЋ: У Србији неће бити правог протеста радника, већ само репризе појединачних окупљања и шетњи синдикалаца у више колона. Одлучили смо да ове године у томе не учествујемо, искључиво зато што не желимо да будемо још једна колона лоше синдикалне представе, док је живот радника у Србији све тежи и гори.
ИСС: На основу чега то тврдите?
ВЕСЕЛИНОВИЋ: Прослава 1. маја у Србији је одавно доживела пораз, али ту чињеницу многи не виде, или не желе да је виде. Од радничких уранака смо стигли до беде и сиромаштва, уместо сигурног рада добили прекарне раднике, а човек се све више третира попут обичног шрафа са могућношћу брзе замене.
Сада опет видимо лицемерје неких синдикалаца који спавају током целе године и као „мрмоти“ се буде уочи 1. маја. За њих је овај дан прилика да се виде и да оправдају пред чланством своје постојање.
Друго, волео бих да ми неко каже шта ће се то променити на боље за радника након петка и хоће ли неко у Влади Србије да задрхти од њихових претњи? Лично сматрам да неће, јер је и лаику јасно да синдикати овако разједињени представљају још један пораз света рада и још једну победу капитала.
ИСС: Када то кажете, логично је да Вас питам – где сте Ви лично и Ваш синдикат били током године?
ВЕСЕЛИНОВИЋ: Тамо где је требало. У штрајковима и на протестима широм Србије. Увек са радницима и својим чланством, али и са онима који су протествовали због својих нарушених права, попут закупаца београдског „Депоа“, радника на Железници, са студентским организацијама, превареним штедишама, просветарима … И увек сам се трудио да тамо будем и сам лично. Уосталом, то је све проверљиво. Како на нашем сајту, тако и у медијима који су пратили наш рад и забележили све ово о чему говорим.
Због тога је за нас јако битна акумулација незадовољства радника социјално- економским положајем, како би ту енергију усмерили на праве протесте и штрајкове, удружене у заједничком деловању и на местима где су они неопходни.
ИСС: Шта је узрок неслоге синдиката?
ВЕСЕЛИНОВИЋ: Сматрам да је главни узрок разједињеност коју форсирају појединци у неким синдикатима мотивисани личним интересом, а шта значи данас та разједињеност сви осећамо. Последњи пример је штрајк просветних радника који су после више месеци из њега изашли поражени и понижени. Али не само они, већ и сви ми и читав свет рада.
ИСС: Где видите решење?
ВЕСЕЛИНОВИЋ: Не остаје нам ништа друго него да као разумни и одговорни људи апелујемо на солидарност, али и да наставимо да сарађујемо са онима који имају друштвене одговорности да се супротставе понижавању нације чији су грађани једни од најсиромашнијих држава у Европи и окружењу.
Радници у Србији очекују од синдиката да се боре за њихова права. Њих не занимају међусобна синдикална трвења и лидерске сујете. Они траже акцију укрупњавања и заједничко деловање које би их уверило да има смисла борити се и излазити на протесте и штрајкове.
ИСС: Када кажете сарадња, да ли мислите и на сарадњу са политичким партијама опозиције са којима сте недавно учествовали на митингу у Београду?
ВЕСЕЛИНОВИЋ: И на њих. Због такве сарадње нисмо баш најсретнији, али смо одговорни и обавезни да сарађујемо са свим партијама и организацијама искрене левице и социјалдемократске оријентације.
ИСС: Шта би сте читаоцима, чланству и свим радницима поручили поводом 1. маја?
ВЕСЕЛИНОВИЋ: Чланству, радницима и нашим симпатизерима, у своје лично и у име синдиката честитам 1. мај – Међународни празник рада.
Позивам их да наставе да инсистирају код својих синдиката на уједињавање у један велики раднички фронт који ће бити кадар и способан да коначно нешто уради у корист радника.
На то смо обавезни, стање је алармантно, а 1. мај је одавно постао само један од 365 дана свакодневне борбе за права радника.
Информативна служба