Извор: Данас, 08.03.2017.-
Аутор: Гојко Влаовић. -[divider]Уз већу солидарност притисци на новинаре били би далеко слабији
Недавно је премијер Србије Александар Вучић револтиран што му новинарка поставља питање о томе када ће радници угашених предузећа у Нишу добити заостале плате које су зарадили, у свом стилу одбрусио да она нема овлашћење да представља раднике.
Тај премијеров потез је навео Жељка Веселиновића, председника Удружених синдиката Србије „Слога“, да у име своје синдикалне централе новинарима додели потписано и печатирано овлашћење да заступају радне људе и да у њихово име могу да питају Вучића и друге политичаре шта год желе из области радничких права. Лично сам дирнут чином Жељка Веселиновића и „Слоге“. Познато је да су новинари у Србији изложени ударима политичара на разне начине а сам премијер веома често „седмој сили“ држи лекције и поставља питања уместо да одговара на иста. Мало ко се усуди да заштити новинаре, али то Жељка Веселиновића није поколебало да то учини без задршке. „Слога“ је на тај начин показала и солидарност са својим колегама радницима, што новинари у суштини и јесу. Када би било више оваквих примера солидарности, убеђен сам да би притисци на новинаре били далеко мањег интензитета него што је то сада случај.
Што се тиче премијерове изјаве о томе да новинарка није овлашћена да заступа интересе радника, најблаже речено она је контрадикторна. Вучић обилазећи Србију „на сва звона“ хвали приватне инвеститоре, са посебним пијететом говори о страним улагачима, а сви они користе државне субвенције односно новац грађана Србије а неки су толико дрски да на разне начине мобингују и шиканирају раднике. Ако Вучић себи даје за право да води рачуна о интересима инвеститора, зашто онда новинарка не би могла да се заинтересује за плате радника које су им нужне да реше егзистенцијалне проблеме? Новинари су дужни да бране јавни интерес. А то што радници упропашћених предузећа још увек нису добили плате које су зарадили иако им је лично премијер обећао да ће их добити а имају и валидне пресуде домаћих и међународних судова да им зарада мора бити исплаћена, управо и представља јавни интерес. Премијер каже добили су нешто, не можемо сад да им дамо више. Проблем је што то „нешто“ радницима није довољно да прехране своје породице. Пара би било да је Вучић увео веће порезе на добит тајкунима, да субвенције усмерава у реиндустријализацију уместо да њима омогућава профит страним послодавцима који при томе мизерно плаћају своје запослене, да укине непотребне агенције и друге институције које плаћају грађани Србије без да имају било какву корист од њих. Осим тога оно што је зарађено мора бити исплаћено, а то што су дугови према радницима направљени у време претходне власти није оправдање за актуелну што тај проблем није решила.
У таквој ситуацији у којој је замена теза „најнормалнија“ ствар за представнике власти па тако и за премијера Вучића „Слогино“ овлашћење новинарима да могу да питају „у име радног народа“ представља велику подршку и подстрек у свакодневном раду.
…