ПИШЕ: Владимир Радосављевић, потпредседник Слоге
После очигледног неуспеха планираног пуча у УСС Слога, његови извршиоци, наши дојучерашњи саборци, и даље су неуморни. Свесни огромне подршке чланства коју ужива Жељко Веселиновић, као и чињенице да је 90% чланова Главног одбора прозрело њихове намере и није насело на измишљотине које сервирају, престали су да покушавају да преузму УСС Слогу. Почели су да чине све како би је уништили. Ако они не могу да је воде, онда да пробају да је униште. „После мене, потоп!“
Владимир Радосављевић
Ово се односи на онај део пучиста који у цео овај срамни аранжман нису ушли зарад решавања личних статуса у министарствима и јавним предузећима у којима раде (они који су се до јуче клели и учлањавали у ДС, а сада се додворавају Вучићу и Вулину), већ на оне који су свој пословни, егзистенцијални статус мислили да реше преузимањем Слоге. Ови први су основни задатак делимично извршили – УСС Слога су онемогућени у намери да поводом усвајања Закона о раду ( и пакета закона који ће се катастрофално одразити на раднике) организују адекватне и планиране протесте.
С друге стране, нису успели у намери да поменуте законе јавно подрже као једина организација синдиката на републичком нивоу, тако да су се законодавци морали задовољити подршком појединих кућних и директорских, мањих и нерелевантних синдиката. Припадници овог дела пучиста су углавном стратези, који су се мање упуштали у „оперативан рад“, мање се видели и чули.
Ови други имали су намеру да преузму Слогу да би кроз њу решавали своје егзистенцијалне проблеме. У централи УСС Слоге је био плаћено лице само председник синдиката, али су накнаде и додатке за свој ангажман примали још неколико особа. Они су то радили од оснивања УСС Слоге. У међувремену Слога је расла. Расла , расла, и прерасла их. Сами су видели да њихове спососбности далеко подилазе захтевима које је пред њих постављала велика, јака организација. Сви смо ми тога били свесни. Али, управо из поштовања према уложеном труду тих особа годинама уназад у стварање Слоге, и поред отворених критика, нико није имао намеру да их одатле помера или да им поменуте накнаде укида. Највећи гарант за њихов опстанак и бригу о њиховом статусу био је управо Жељко Веселиновић, човек којег сада јавно осуђују и на све начине покушавају да дискредитују. Они сами, очигледно, осетили су се угроженима… У настојању да преко Слоге обезбеде, бар за неко време, док се све не распадне, какву било позицију преко које би се докопали неких пара, придружило им се неколико представника синдиката из фирми у реструктуирању које немају „светлу будућност“. То су људи који су се у тим предузећима, која годинама не раде, задржали као представници синдиката док су њихови чланови, масовно, остајали без посла. Као такви, а имајући у виду да и ако опстану те фирме, они као плаћени „синдикалци“ сигурно неће, покушали су да преотму Слогу, како би се у њој удомили. Из такве фирме, Застава Камиона из Крагујевца, је и самопрокламовани в.д. председника Слоге Јован Ђурић. Карактеристично (и нигде више забележено) за овај синдикат је чињеница да им је, зарад учешћа на РСИ (о трошку свих грађана Србије, наравно) самостални синдикат у истој фирми „позајмио“ неколико чланова, како би имали неопходну репрезентативност. Дакле, ти људи, који УСС Слогу виде само као прилику да преко ње за себе обезбеде неке привилегије и новац, су сада најактивнији. Од убеђивања одбора синдиката по Србији се, после очигледног неуспеха, одустало. И онда, у немоћи, кренули су у уништавање Слоге. Подносе пријаве за све могуће и немогуће ствари (често, из незнања, и сами себи), шаљу дописе нашим директорима, пореским органима, министарствима, медијима…
И поред наше одлучности, исказане од самог почетка ових глупости, да се њима што је могуће мање бавимо, и, после апсолутне подршке наших синдиката чланица, наставимо са својим послом, просто је невероватно са колико жара, никад пре тога исказаног у некој заједничкој синдикалној акцији, пучисти настављају да нас даве својим нечасним активностима. Чињеница да их је на пучистичком састанку било мање од четвртине чланова Главног одбора, да су фингирали Конгрес на којем је било три пута мање „делегата“ него што их има наш Главни одбор, да немају ни један члан Статута , Закона, или било чега што би им дало легитимитет за доношење било каквих одлука, они се и даље упорно лажно представљају као неки ГО, в.д. ово или оно… Мрсе и муте! Где год, и како год могу.
Како ми, за разлику од њих, имамо све неопходне доказе да се ради о уском „кружоку“ апсолутно неовлашћених људи , рекло би се да чемо лако са свим тим изићи на крај. Али, ово је Србија. Ако чекамо окончање започетих судских процеса, бојим се да се можемо начекати. Нада је нека привремена мера суда до окончања процеса, али, колика је и та нада? До тад, остаје нам да се помиримо са чињеницом да у овој земљи свако може да те оптужи за било шта, и уместо да доказује твоју кривицу ако располаже доказима, ти мораш да се правдаш и доказујеш невиност. Да свако може да се представља како хоће и заклања иза туђег имена, да некажњиво блати нечије име по медијима угрожавајући на тај начин његову целу породицу… Поред тога, остаје нам и бар једна велика корист – у немогућности да се, из људске и братске солидарности, сами решимо оних који су нам већ дуго „камен око врата“, они су то учинили сами. У томе су нам заиста помогли, и ми смо им захвални. Што се мене лично тиче, на списку су сви које бих и ја, да ми је тако нешто пало на памет, на тај списак ставио!
То да ћемо, као синдикат који је искрени заштитник радничких права која ова Влада бесрамно угрожава, и неко ко им се најгласније супроставља, бити изложени политичком прогону и притисцима сваке врсте, на то смо били, и увек смо спремни. Много је теже прихватити неопходност борбе са овим „потурицама“.