Према подацима којима располаже удружење „Но мобинг Србија“, сваки четврти радник у Србији доживео је бар једном злостављање на раду.
Судски процеси трају дуго, па злостављани често, и после пријаве надлежнима у својој фирми или некој невладиној организацији, одустаје од борбе за своја права.
Посредовања у решавању спорова код нас нема довољно, а често се сумња и у стручност медијатора.
Горан Панчић је грађевински и саобраћајни инжењер, фотографијом се бави из хобиија. Фирма у којој ради, користила је његове фотографије без надокнаде. Сматрали су да нису дужни да плате.
Суд је одлучио другачије. После правоснажне пресуде, тамо где је запослен све мање има посла.
„Долазим на посао редовно, али не добијам никаква задужења – то се зове синдром празног стола. Када је тај спор завршен по питању ауторских права, тада су ми одузели посао. У суду почиње дефиле колега, сведока који безочно лажу и вређају ме“, прича Горан и додаје да то траје већ шест година.
Због дуготрајног судског процеса, злостављани на раду ипак најчешће одустају од борбе за своја радна права, а тешко и доказују да су били жртве мобинга.
„Проблем код суђења је што жртва тешко може да обезбеди сведоке док радна организација обично обезбеди доста сведока да докаже да мобинга није било“, прича Мирјана Трипковић из Виктимолошког друштва.
Вера Кондић, психолог из удружења „Но мобинг Србија“ објашњава да жртва много више изгуби у свему томе. „Не постоји ниједна врста материјалне или нематеријане штете која може да надокнади сву ону бол и патњу коју су проживели све оне године које су изгубљене“, каже Кондићева.
И после четири године примене Закона о спречавању психичког злостављања на радном месту, донето је тек десетак пресуда, а медијација није заступљена у довољној мери.
„Медијација углавном у радним организацијама не успева, није ни чудо када из неких наших примера знамо да је за медијатора одређен директор радне организације или његова секретарица“, каже Мирјана Трипковић из Виктимолошког друштва.
Кондићева истиче да је важно да едукацију спроводе људи који су едуковани за тако нешто, који имају представу шта је мобинг. Жртве мобинга све чешће траже бесплатну правну помоћ и од Агенције за мирно решавање радних спорова. Олга Кићановић из Агенције каже да пружају квалитетну правну помоћ и могућност процесуирања у арбитражном поступку.
„Да добију правосудно извршно решење где ће заштитити своја права – наравно ако она постоје и ако је основана, у року од месец дана који ми никада нисмо пробили“, истиче Кићановићева.
Мобинг је дефинисан као психичко злостављање у радној средини, а то чине углавном надређени, понекад и колеге, а у малом проценту и подређени.