Марио Рељановић 02/08/2014 | pescanik.net
Није нарочито нова нити изненађује информација да социјални дијалог у Србији не постоји.
Социјални дијалог замишљен је као механизам усклађивања интереса традиционално и природно супротстављених страна, послодаваца и запослених. У питању су дакле институционализовани, али и неформални начини да једни и други, уз присуство или одсуство државе, покрену и одржавају комуникацију, сарадњу, размену мишљења и на тај начин изнађу решења, прихватљива и компромисна. Трипартизам и бипартизам – социјални дијалог уз учешће државе или без њеног присуства – у многим државама у новије време уступа место тзв. трипартизму плус, где осим три поменута актера своје место у дијалогу налазе и стручна и научна јавност, организације грађанског друштва, струковна удружења, удружења пензионера и тако даље.
Ништа од овога није се догодило у Србији. Начин доношења измена и допуна Закона о раду најбољи је показатељ да социјални дијалог овде није ништа друго до празно слово на папиру. И то није тако само данас, за време актуелне Владе, већ је и раније тако било. Изменама и допунама Закона о раду се у том смислу ништа неће променити; напротив, синдикати су доживели ново понижење и демонстрацију сопствене немоћи у поређењу с доминантним ставом државе оличене у председнику Владе и (донекле) ресорном министру, уз очекивано тихо ликовање послодаваца.
Синдикати у свести многих запослених још увек имају ону несрећну улогу додељену им у неким претходним временима. Дакле, ако су нам потребне свињске полутке испод цене, прашак за веш на рате или можда коришћење фирминог одмаралишта у Бањи Ковиљачи – учланићемо се у синдикат. Ако наш послодавац крши наша права, неће нам пасти на памет да се обратимо синдикату, а посебно нам неће пасти на памет идеја да оснујемо синдикат ако до тада нико то није учинио или ако постојећи не функционишу како би требало. На неки начин и сами синдикати доприносе таквом схватању тако што окрећу главу од проблема и сматрају да на тај начин могу да тврде да ти проблеми ни не постоје или једноставно одбијају да се на било који начин укључе у њихово решавање. Са друге стране, када имају прилику да придобију мало медијске пажње, синдикални прваци се без размишљања упуштају у „љуту битку“ са „злим послодавцима“, претећи социјалним немирима, генералним штрајком, политичким фразама и заменама теза, без икакве воље да се нека од актуелних ситуација заиста реши на квалитетним и трајним основама.
Који су основни фактори који утичу на такву климу социјалног неразумевања и недостатка културе социјалног дијалога?
Пре свега, синдикати нормативно гледано „пливају“ у полудерегулисаној синтези Закона о раду и Закона о удружењима. Многа питања ту нису решена. Она на која прописи дају јасан одговор, не примењују се од стране синдиката, а напослетку ни од стране државе. Нико не може са сигурношћу рећи колико има синдиката у Србији, колико сваки од њих има чланова, као ни оно најважније – да ли ти синдикати постоје само на папиру, односно шта активно чине да побољшају обим остваривања и заштите права својих чланова?
Синдикати су резервисани само за запослене. Појам запосленог је исти у свим законским решењима која су код нас била актуелна, а ниједно од њих није обухватало радно ангажована лица ван радног односа. Другим речима, право на удруживање је резервисано за лица у радном односу, иако постоје послодавци који злоупотребом лоших (и све горих) законских решења имају удео и до 100 одсто ангажованих лица по уговору о делу или уговору о привременим и повременим пословима. Има и оних лица која раде „на црно“, без правног основа. Или оних која су ангажована по разним правним основима, па шест месеци раде по уговору о делу, да би наредних годину дана били запослени на одређено време. У таквој ситуацији, неретко се догађа да лица која проведу и по десетак година код послодавца не могу или не смеју да се учлане у синдикат нити да размишљају о његовом оснивању.
Дискриминација по основу синдикалне припадности је широко распрострањена, посебно (мада не и искључиво) код приватних послодаваца. У таквој ситуацији су и они који су уцењени да ће добити запослење само ако не постану чланови синдиката или им се прети отказом ако синдикату приступе накнадно. Ту су и лица која се принудно учлањују у „одговарајуће“ синдикате које индиректно спонзорише послодавац (ето још једне „рупе“ у прописима која се ескплоатише) и обрнуто – незаконито се отпуштају после учлањења у ………
Опширније на: http://pescanik.net/2014/08/socijalni-monolog/