ПИШЕ: Владимир Радосављевић, потпредседник Слоге
Адвокати – да ли сте се уморили од „блокаде државе и њених институција“? Да ли вас и даље плаћају поједини „тајкуни и реакционарне снаге“ из земље и иностранства, или се ваш штрајк (протест) наставља бесплатно, и без намере угрожавања овог, иначе стабилног политичког система, који ужива “огромну подршку народа и страних политичара“? Да ли ваш послодавац (дакле „држава“ тј. они који нам у њено име пију крв) више трпи штету због блокаде институција и „правног поретка“, или му баш добро дођете као оправдање за све оно што „држава“ не ради, а требало би? И ко трпи због ваших протеста? Ваши клијенти којима се одлажу процеси у којима су ионако већ годинама…
Здравствени радници – да ли ћете наставити започети штрајк? А можда је право питање – да ли сте уопште штрајковали? Није могуће да је ваша професија толико невидљива да се штрајк, када га организујете, практично и не види. На који начин је ваш послодавац (дакле „држава“ тј. они који нам у њено име пију крв) осетила ваш штрајк? Које је последице имала? Мање написаних рецепата? Чекајте, основни смисао организовања штрајка је наношење штете послодавцу коју он не може да трпи и због чега је приморан да преговара о захтевима штрајкача. Уколико вам исплати мање зараде (због времена проведеног у штрајку), и уз то има и мањи трошак накнаде за лекове по исписаним рецептима, зар ваш послодавац није на добитку? Једину штету од вашег штрајка трпи пацијент коме се заломило да је болестан баш у време вашег штрајка, али (на жалост???) не довољно да би га и у време штрајка примили на преглед и евентуално лечење.
Просветари – да ли вам је досадило да учествујете у штрајковима који то и нису? Већ годинама смо сведоци штрајкова просветних радника са часовима од 30 минута. Ако радите 2/3 радног времена, да ли сте у штрајку? Кад бисмо некоме од вас рекли: Организовали смо штрајк у фирми. Уместо 8, радићемо по 6 сати и 20 минута, а онда гасимо машине. Додуше, због тога ћемо радити суботама док не надокнадимо време проведено у штрајку. Да ли бисте нас тад питали – па која је сврха тако организованог штрајка? Ваш послодавац (дакле „држава“ тј. они који нам у њено име пију крв) не трпи никакву штету вашим штрајком. Што се њих тиче, можете тако да штрајкујете до пензије. Ионако имамо државу у којој је и званично амнестирано кривоклетство, фалсификовање и лажно представљање, бар кад је реч о образовању, а протежирање хокус-покус приватних високошколских установа, чији су наши министри и председник државе главни промотери, недвосмислено. Последице вашег штрајка највише осећају ђаци, и то они добри ђаци. Они су ти који треба лекцију за коју је предвиђено да им предајете 45 минута, сваре за пола сата. Они су ти који на сва питања на контролним задацима треба да одговоре у скраћеном року. Лошим ђацима је свеједно, и они би највише волели да држите часове од 15 минута…
Запослени у ткз. фирмама у реструктуирању које су у њему годинама и у којима је рађено свашта (а понајвише пуњење страначких каса и приватних џепова ткз. заступника друштвеног капитала), а само не реструктуирање…
Запослени у разним приватизованим и јавним предузећима…
Студенти , пољопривредници….
Сви ви који сте месецима, па и годинама, са прекидима или не, у штрајковима или неком облику протеста, да ли се запитате понекад: до кад? До када блокирати путеве, пруге, мостове, чиме наносимо највише штете својим суграђанима и комшијама, а тиме и навлачимо њихов бес на нас. Зар ова држава (дакле „држава“ тј. они који нам у њено име пију крв) већ није довољно пута доказала да сваки такав протест једва чека да искористи не би ли додатно поделила поданике на ове или оне, запослене и незапослене, запослене који скапавају код приватника и „паразите“, раднике и пензионере, сељаке и градско становништво, добре и лоше студенте, добре и лоше људе…
Има ли сврхе више настављати овакве протесте? Какав је њихов резултат? Да ли у нечему грешимо кад своје циљеве не успевамо да реализујемо?
Не могу да се отмем утиску да је неко свесно, и плански, као вечити сарадник свих власти, намерно штрајкове и протесте у Србији усмерио ка сасвим супротним циљевима од оних који су природни. Неко ко је у праксу увео штрајкове који се организују тако да што мање боле оне против којих су декларативно усмерени ( а то је по дифолту послодавац, а у Србији најчешће највећи послодавац (дакле „држава“ тј. они који нам у њено име пију крв)). Штрајкове који се најнегативније одражавају на оне, и чије последице највише осећају они, према којима протести нису усмерени. Штрајкове и протесте који свесно изазивају поделе и бес свих оних који не припадају бранши која протествује. Неко ко већину штрајкова и протеста организује тако да ни сами учесници протеста нису сигурни које захтеве постављају, како треба да се понашају у протесту, какав је план протеста, кад тачно почиње, против кога је усмерен, са којим циљевима? Штрајкачки захтеви су најчешће непрецизни и не одражавају или не истичу приоритетне проблеме које треба решавати, већ бивају затрпани гомилом захтева због којих неретко од дрвеће није могуће видети шуму…
Не могу да се отмем утиску да је неко свесно чинио све да штрајкови постану наша свакодневница од којих нам је свима више мука, а највише онима који у њима учествују. Штрајкови, протести, блокаде… су постали наша јалова, другима углавном неразумљива, бесциљна и безуспешна свакодневница. Да ли се још неко пита – да ли је то некоме био циљ? Можда је баш послодавац који запошљава највише радника у Србији (дакле „држава“ тј. они који нам у њено име пију крв), преко својих (синдикалних) сателита намерно усмерио протесте овако, да би их обесмислио?
Штрајк није игра! Штрајк је озбиљна ствар! Сваки штрајк је ризичан! Сваки штрајк је штетан и по организатора и по онога према коме је усмерен! Зато са штрајковима, протестима, блокадама… треба бити крајње опрезан. Они не смеју постати свакодневница, јер тиме губе своју оштрину. Они не могу бити чести, али кад се организују, морају бити ефектни! Најсложенији и најодговорнији посао синдиката је опрганизовање штрајка. Он мора бити организован тако да на најбезболнији начин, искључиво када су исцрпљени сви претходни модели преговора са послодавцем, за што краће време постигну што бољи ефекат. Искуства синдиката у државама са дужом синдикалном традицијом у капитализму су довела до неких закључака који су претворени у јасно прописана правила којих се треба придржавати приликом организовања штрајкова и протеста. Та искуства треба користити, а тих правила се придржавати. Немојмо ми увек измишљати топлу воду и откривати рупу на саксији. Нисмо ми толико специфични да све треба да радимо на неки наш, специфичан начин, који нам се најчешће обија о главу.
Учинак протеста у Србији, па и ових најактуелнијих, је јалов. Време је да мењамо нешто у тактици протеста. Време је можда, најзад и пре свега, да препознамо оне који су у праксу увели организовање штрајкова који најмање боле послодавца, чије последице трпе највише они који против којих нису усмерени и који изазивају бес и осуду оних који се заједно са штрајкачима и свима нама кувају у овом котлу испод које ватру одржавају ОНИ КОЈИ НАМ У ИМЕ ДРЖАВЕ ПИЈУ КРВ ДЕЦЕНИЈАМА!
Све док запослени најмасовнију подршку указују онима чији су резултати синдикалног рада катастрофални (има ли потребе набрајати их?), док су се истовремено функционери тих синдиката придружили „елити добростојећих“, или док унутар тих синдиката не преовладају искрени и квалитетни синдикалисти, којих има, тешко се може очекивати било какав помак у начину организовања и ефектима протеста.
Све док не схватимо да је гомила међусобно неповезаних ситних протеста само разводњавање снаге према истом послодавцу (дакле „држави“ тј. онима који нам у њено име пију крв), док не успемо да артикулишемо минимум заједничких захтева које му требамо упутити, док не развијемо методе заједничког наступа пред њим, али пре тога и јединственог, сложног и непопустљивог наступа у протесту, док га не организујемо на прави начин (са јасно дефинисаним и прецизним, свима разумљивим захтевима, јасно дефинисаним планом и циљевима протеста, уз адекватну обавештеност учесника протеста о разлозима и циљевима протеста…) резултати наших протеста не могу бити другачији него као и до сада –јалови.
УСС Слога је одавно донела одлуку да подржи и учествује у свим протестима и штрајковима који се организују. Наши људи и синдикати су учесници штрајкова здравствених радника, просветара, запослених у фирмама у реструктуирању, приватном сектору, јавном сектору… Где год су били штрајкови и протести, у њима су учесвовали и синдикати и чланство УСС Слоге. Нисмо, на жалост, још увек у ситуацији да у великом броју тих протеста будемо и организатори. Својом припадношћу другим синдикалним централама, запослени у Србији су за ту улогу овластили друге. Чувајући декларативно ( а све више излази на видело и како и зашто ) признату „репрезентативност“, руководства тих синдиката нису спремни за сарадњу са нама, што додатно умањује снагу радништва пред послодавцима. Ствари се , у том погледу, одвијају у добром правцу. Ми растемо и све више запослених УСС Слогу препознаје као истински раднички синдикат. Надамо се да ћемо ускоро имати довољњу подршку радника која ће нам омогућити, између осталог, и да организујемо адекватан и квалитетан отпор онима који нам годинама пију крв, дакле онима који нам у име државе владају.