Home » ОБАВЕШТЕЊА » Шта то беше солидарност?
Шта то беше солидарност?

Шта то беше солидарност?

Данас, 20. децембра, читав свет обележава Међународни дан људске солидарности коју је иницирао познати пољски синдикалац Лех Валенса, у намери да истакне њену важност  када је у питању сиромаштво.

Поводом овог веома важног дана који нас подсећа на потребу да будемо солидарни преносимо вам овај изузетан текст са сајта Српског академског круга, аутора Петра Ристановића, студента докторских студија историје на Филозофском факултету у Београду..

Све што би ми написали или додали о појму солидарности било би сувишно…

Шта то беше солидарност?

Новине из дана у дан доносе вести о штрајковима и протестима. Правду на улици траже просветни радници, адвокати, полицајци, студенти Филозофског факултета у Београду, радници предузећа „Нега кола“, новинарска удружења… Ко је све протествовао током протеклих месеци тешко је и пребројати.

Сваки протест прича своју причу. Заједно, склапају мозаик.

Просветни радници, подељени на синдикате, годинама слабо плаћени и уплашени за егситенцију породица, тешко да могу добити било шта осим симболичних уступака. По мишљењу многих грађана – и то им је пуно. Поред три месеца распуста и само неколико сати посла дневно, просветари су за већину размажени нерадници који се за мало више новца боре одбијајући да држе часове деци.

Разумевања за штрајк адвоката има још мање. Док њихово обарање руку са владом траје, грађани у таблоидима читају како због штрајка криминалци излазе на слободу а процеси против тајкуна стоје. Вести да су адвокатима повећани порези и да су им новоустановљени нотари узели неке изворе прихода од већине грађана су дочекане са злурадим задовољством.

Већ годинама се студенти буне на почетку сваке школске године. Њихови захтеви говоре о пропалој реформи, роковима, бодовима, статутима, и тешко су разумљиви иком другом осим њима самима. Ипак, 90 000 студената само на Београдском универзитету је довољно да узбурка читаву државу. Протести су, међутим, увек ограничени на један или два факултета, често само на генерацију која се у том тренутку оштећена. Професори их игноришу. Колеге такође, срећни што сами нису погођени. Студенти, будућност Србије у буквалном смислу, најбоље симболишу колико нас није брига једне за друге, колико смо постали мизантропи у својој разочараности.

Новинари су дигли глас када је Оља Бећковић објавила да је њена емисија „забрањена“. На протесту пред зградом Б92 скупило се их се неколико десетина. Велика већина је скуп игнорисала. Не само да се на њему нису појавили већ у медијима скоро да није ни било извештаја са протеста. Нису били ретки ни они који су са нескривеним задовољством коментарисали да је Оља имала довољно прилике да о притисцима које је телевизија Б92 због ње трпела говори у некој од својих емисија. Дигла је глас тек када је задесила судбина Менталног разгибавања, Бракуса, Студија Б, Срђана Шкора… Грађани су већиним ликовали: некима је антипатична, за друге је жута, треће Чедина… Уз њу је стала шачица колега, активиста са друштвених мрежа потпуно неактивних у стравном свету и неколико дежурних „бораца за људска права“ који ће код просечног грађанина Србије пре изазвати одбојност него разумевање за Ољину ствар.

Мало ко разуме да је „Ољина ствар“ наша ствар. Као и протест студената. Просветара. Адвоката. Радника предузећа у реструктуирању. Свих који на улицама траже правду. Они се не надају да ће протестом нешто битно постићи. Ту су из беса, очаја. Крај њих пролазе људи који им уделе по неки сажаљив, или чешће, презрив поглед, срећни што нису међу њима. Њихова борба је осуђена ја неуспех јер их је мало, јер су сами, јер друге, забављене споственим проблемима, једноставно није брига. У друштву у коме је 90% људи сиромашно сваки покушај неке групе да се избори за своја права уместо подршке изазива прикривени подсмех и презир.

Свако штрајкује за свој грош, пред капијом оног кога криви за споствену несрећу. Сви они стоје пред погрешним капијама. Суштина проблема није у законима, директорима, деканима, уредницима. Није ни у министрима. Није чак ни у влади, садашњој или некој од бивших. Сви они су само део проблема, његове метастазе које сваког на различит начин погађају.

Суштина проблема је систем: труо, наопак, искварен до сржи. Систем који је покупио све најгоре из комунизма, Милошевићевог деспотизма и каубојске демократије. Систем који мора да се мења из темеља.
За такву промену потребан је број. Маса. Бунт читавог друштва. Потребна је врлина коју су скоро сви у Србији заборавили. Солидарност. Не она рушитељска, анархистичка, већ искрена, људска, хришћанска, она која каже „помози ближњем свом“. Где је она нестала?

Један пример све говори. Смањење плата и пензија прошло скоро без буке. Истина је да је најављено месецима унапред, медијски одлично припремљено, али све то не може да порекне суштину – неко ко је имао плату 40 000 сада ће у новчанику имати 4 000 мање. Како то да ова мера владе, која је погодила вероватно преко 80% породица у Србији, није изазвала штрајкове, протесте, народни бунт?

Када човека ударе, он узвраћа ударцем. Када га бију, он, иако немоћан да се равноправно супростави, бесно маше рукама покупавајући да се бар некако да одупре. Не реагује само пребијен човек, који згрчен лежу у блату и коме ударац више тешком цокулом у слабину неће измамити ништа друго до болног јаука.

Нису грађани Србије одједном постали толико друштевно одговорни и пуни разумевања за навдоно нужне економске мере владе. Иако су сви погођени и у себи дубоко незадовољни, не буне су јер им је из новчаника узет новац за хлеб и млеко. За струју. За кирију. Уплашени, потпуно понижени, без трунке поноса и пркоса, у стању су само да шапатом понављају: „ћути, добро је док имам посао“, „ћути, добро је док имам бар нешто“, „ћути, њему су узели више“, „ћути, добро је док сам жив“…

Солидарност је у Србији заборављена реч. Нема је у кампањама странака. Не чује се на протестима. О њој се не говори у реду у продавници. Неће се чути ни на ходнику факултета. Нема је, јер би то значило стати раме у раме са оним који су нам антипатични, са којима се не слажемо или их једноставно не волимо. Нема је, јер би то значило урадити нешто, уместо мазихистички уживати у нанесеној неправди. Нема је, јер је лакше одушак наћи сазнању да неко пати више. Нема је, јер смо у сопственој разочараности постали себични и безосећајни.

Нема је. А без ње смо пропали.

Преузето са: : akademskikrug.rs

УКРАТКО - sloga

Удружени синдикати Србије „СЛОГА“ су основани почетком 2008 године од групе синдикалних активиста незадовољних радом постојећих синдиката.

ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

Ваша е-адреса неће бити објављена. Обавезна поља су означена *

*

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања: Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени. Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове Удружених синдиката Србије Слога.
Scroll To Top