Danas, 20. decembra, čitav svet obeležava Međunarodni dan ljudske solidarnosti koju je inicirao poznati poljski sindikalac Leh Valensa, u nameri da istakne njenu važnost kada je u pitanju siromaštvo.
Povodom ovog veoma važnog dana koji nas podseća na potrebu da budemo solidarni prenosimo vam ovaj izuzetan tekst sa sajta Srpskog akademskog kruga, autora Petra Ristanovića, studenta doktorskih studija istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu..
Sve što bi mi napisali ili dodali o pojmu solidarnosti bilo bi suvišno…
[divider]
Šta to beše solidarnost?
Novine iz dana u dan donose vesti o štrajkovima i protestima. Pravdu na ulici traže prosvetni radnici, advokati, policajci, studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu, radnici preduzeća „Nega kola“, novinarska udruženja… Ko je sve protestvovao tokom proteklih meseci teško je i prebrojati.
Svaki protest priča svoju priču. Zajedno, sklapaju mozaik.
Prosvetni radnici, podeljeni na sindikate, godinama slabo plaćeni i uplašeni za egsitenciju porodica, teško da mogu dobiti bilo šta osim simboličnih ustupaka. Po mišljenju mnogih građana – i to im je puno. Pored tri meseca raspusta i samo nekoliko sati posla dnevno, prosvetari su za većinu razmaženi neradnici koji se za malo više novca bore odbijajući da drže časove deci.
Razumevanja za štrajk advokata ima još manje. Dok njihovo obaranje ruku sa vladom traje, građani u tabloidima čitaju kako zbog štrajka kriminalci izlaze na slobodu a procesi protiv tajkuna stoje. Vesti da su advokatima povećani porezi i da su im novoustanovljeni notari uzeli neke izvore prihoda od većine građana su dočekane sa zluradim zadovoljstvom.
Već godinama se studenti bune na početku svake školske godine. Njihovi zahtevi govore o propaloj reformi, rokovima, bodovima, statutima, i teško su razumljivi ikom drugom osim njima samima. Ipak, 90 000 studenata samo na Beogradskom univerzitetu je dovoljno da uzburka čitavu državu. Protesti su, međutim, uvek ograničeni na jedan ili dva fakulteta, često samo na generaciju koja se u tom trenutku oštećena. Profesori ih ignorišu. Kolege takođe, srećni što sami nisu pogođeni. Studenti, budućnost Srbije u bukvalnom smislu, najbolje simbolišu koliko nas nije briga jedne za druge, koliko smo postali mizantropi u svojoj razočaranosti.
Novinari su digli glas kada je Olja Bećković objavila da je njena emisija „zabranjena“. Na protestu pred zgradom B92 skupilo se ih se nekoliko desetina. Velika većina je skup ignorisala. Ne samo da se na njemu nisu pojavili već u medijima skoro da nije ni bilo izveštaja sa protesta. Nisu bili retki ni oni koji su sa neskrivenim zadovoljstvom komentarisali da je Olja imala dovoljno prilike da o pritiscima koje je televizija B92 zbog nje trpela govori u nekoj od svojih emisija. Digla je glas tek kada je zadesila sudbina Mentalnog razgibavanja, Brakusa, Studija B, Srđana Škora… Građani su većinim likovali: nekima je antipatična, za druge je žuta, treće Čedina… Uz nju je stala šačica kolega, aktivista sa društvenih mreža potpuno neaktivnih u stravnom svetu i nekoliko dežurnih „boraca za ljudska prava“ koji će kod prosečnog građanina Srbije pre izazvati odbojnost nego razumevanje za Oljinu stvar.
Malo ko razume da je „Oljina stvar“ naša stvar. Kao i protest studenata. Prosvetara. Advokata. Radnika preduzeća u restruktuiranju. Svih koji na ulicama traže pravdu. Oni se ne nadaju da će protestom nešto bitno postići. Tu su iz besa, očaja. Kraj njih prolaze ljudi koji im udele po neki sažaljiv, ili češće, prezriv pogled, srećni što nisu među njima. Njihova borba je osuđena ja neuspeh jer ih je malo, jer su sami, jer druge, zabavljene spostvenim problemima, jednostavno nije briga. U društvu u kome je 90% ljudi siromašno svaki pokušaj neke grupe da se izbori za svoja prava umesto podrške izaziva prikriveni podsmeh i prezir.
Svako štrajkuje za svoj groš, pred kapijom onog koga krivi za spostvenu nesreću. Svi oni stoje pred pogrešnim kapijama. Suština problema nije u zakonima, direktorima, dekanima, urednicima. Nije ni u ministrima. Nije čak ni u vladi, sadašnjoj ili nekoj od bivših. Svi oni su samo deo problema, njegove metastaze koje svakog na različit način pogađaju.
Suština problema je sistem: truo, naopak, iskvaren do srži. Sistem koji je pokupio sve najgore iz komunizma, Miloševićevog despotizma i kaubojske demokratije. Sistem koji mora da se menja iz temelja.
Za takvu promenu potreban je broj. Masa. Bunt čitavog društva. Potrebna je vrlina koju su skoro svi u Srbiji zaboravili. Solidarnost. Ne ona rušiteljska, anarhistička, već iskrena, ljudska, hrišćanska, ona koja kaže „pomozi bližnjem svom“. Gde je ona nestala?
Jedan primer sve govori. Smanjenje plata i penzija prošlo skoro bez buke. Istina je da je najavljeno mesecima unapred, medijski odlično pripremljeno, ali sve to ne može da porekne suštinu – neko ko je imao platu 40 000 sada će u novčaniku imati 4 000 manje. Kako to da ova mera vlade, koja je pogodila verovatno preko 80% porodica u Srbiji, nije izazvala štrajkove, proteste, narodni bunt?
Kada čoveka udare, on uzvraća udarcem. Kada ga biju, on, iako nemoćan da se ravnopravno suprostavi, besno maše rukama pokupavajući da se bar nekako da odupre. Ne reaguje samo prebijen čovek, koji zgrčen ležu u blatu i kome udarac više teškom cokulom u slabinu neće izmamiti ništa drugo do bolnog jauka.
Nisu građani Srbije odjednom postali toliko društevno odgovorni i puni razumevanja za navdono nužne ekonomske mere vlade. Iako su svi pogođeni i u sebi duboko nezadovoljni, ne bune su jer im je iz novčanika uzet novac za hleb i mleko. Za struju. Za kiriju. Uplašeni, potpuno poniženi, bez trunke ponosa i prkosa, u stanju su samo da šapatom ponavljaju: „ćuti, dobro je dok imam posao“, „ćuti, dobro je dok imam bar nešto“, „ćuti, njemu su uzeli više“, „ćuti, dobro je dok sam živ“…
Solidarnost je u Srbiji zaboravljena reč. Nema je u kampanjama stranaka. Ne čuje se na protestima. O njoj se ne govori u redu u prodavnici. Neće se čuti ni na hodniku fakulteta. Nema je, jer bi to značilo stati rame u rame sa onim koji su nam antipatični, sa kojima se ne slažemo ili ih jednostavno ne volimo. Nema je, jer bi to značilo uraditi nešto, umesto mazihistički uživati u nanesenoj nepravdi. Nema je, jer je lakše odušak naći saznanju da neko pati više. Nema je, jer smo u sopstvenoj razočaranosti postali sebični i bezosećajni.
Nema je. A bez nje smo propali.
Preuzeto sa: : akademskikrug.rs