Политика, 03.07.2014. – Да би социјални дијалог уопште био могућ, неопходно је да социјални партнери имају легалитет и легитимитет, што у Србији сада није случај.
ФОТО МЦ
Кад је реч о Унији послодаваца, она се, не спорећи њен формални легалитет и легитимитет, фактички налази у игри покварених телефона. Наиме, Унија окупља приватне послодавце, претежно из малих и средњих предузећа, а на другој страни се као преговарач појављују претежно синдикати запослених у јавним службама, које заступају синдикалне централе СССС и УГС „Независност”.
Кад је реч о репрезентативности синдиката, ситуација је још неповољнија. Наиме, сада један од формално репрезентативних синдиката, УГС „Независност”, није репрезентативан, јер нема потребних 180.000 чланова, док се Конфедерација слободних синдиката, која има решење о репрезентативности, искључује из рада Социјално-економског савета, што је само једна од потврда настојања СССС и УГС „Независност” да у социјалном дијалогу задрже монополску позицију.
Међутим, много важнији проблем су критеријуми и процедура за утврђивање репрезентативности синдиката. О томе постоје јасни ставови Међународне организације рада, које актери социјалног дијалога из неких њима знаних разлога нису уважили. Пре свега, потребно је ревидирати статистичке податке о броју запослених, који служе као основа за утврђивање репрезентативности, јер су се битно променили и број и структура запослених. Такође, досадашњи начин утврђивања броја чланова појединих синдиката путем приступница треба укинути, јер се често се претварао у међусобно оптуживање конкурентних синдиката о томе ко је коме и колико чланова „украо”, ко има дупле приступнице и сл. Уместо тога, треба применити критеријум који користе земље са много дужом и успешнијом синдикалном традицијом: број уплаћених чланарина. То би, уверен сам, допринело и бољој контроли финансија синдиката и јачању њихове демократске организације. То подразумева да се синдикати убудуће региструју у Агенцији за привредне регистре, а не у Министарству рада.
Коначно, неопходне су промене у Правилнику о упису синдиката у регистар. Овај пропис сада обавезује сваку организацију синдиката у предузећу-установи да се упише у регистар, да има свој жиро рачун, печат, а то је један од извора атомизације синдикалног покрета. И супротно је Конвенцији 87 МOP, која послодавцима и држави изричито забрањује да се мешају у унутрашњу организацију и начин рада синдиката.
У том контексту, неприхватљив је захтев синдиката за успостављање продуженог дејства колективних уговора. Основна знања из ове области говоре да се продужено дејство колективних уговора може увести само у случају ванредних околности – друштвених криза, елементарних непогода и других ванредних ситуација. Реч је о томе да је институт продуженог дејства колективног уговора у супротности са основним принципима колективног преговарања, а то су слобода организовања радника и послодаваца, добровољност, аутономија воље, и начело бона фиде, тј. добре вере међу преговарачима, која овде готово да и не постоји. Иза тог захтева, који није нов, крије се мала друштвена моћ међусобно супротстављених синдиката, који су се показали као један од најконзервативнијих делова друштва, неспремних да своју организацију, циљеве и начин рада прилагоде новим друштвеним околностима.
Професор Мегатренд универзитета