Аутор: Срећко Михаиловић
Извор: Данас-Бизнис, 30-3-2015.–[divider]
Интересна солидарност се ствара, развија и организује. Није то ратлук на тацни, уз кафу!
Општа солидарност је трајнија црта људскости, својеврсни „инстинкт“ људскости, „генетски“ осећај социјалног дуга. Тај инстинкт је цивилизован свешћу о припадности истој врсти. Унеколико је та примарна и природна солидарност блиска концепту механичке солидарности (Е. Диркем).
Актуални показатељ те солидарности је, на пример, спремност на добровољни рад. Та солидарност не може да шкоди појединцу, ту нема ризика. Реч је, да тако кажем, о тотално позитивној појави. Но, на солидарности заснована друштвена интеграција у оквиру једне нације, а против других, национална солидарност као неки савез „крви“, може лако да склизне у национализам као антиљудско понашање. Постоје, дакле, облици солидарности који носе потенцијални ризик, односно постоји ризична солидарност. На пример, свако солидарно удруживање у синдикат, или неки други облик самоорганизовања ради одбране неког интереса или супротстављања некоме ко угрожава те интересе, носи ризик губитка. Атомизовани и ка себи оријентисани појединац нема склоности ка интересном солидарном понашању када су ти интереси у сукобу са интересима оних од којих, овако или онако, зависи живот тог појединца. Страх од отказа, тај у нас први међу свим страховима, преображава се у страх од солидарности који се заснива на процењеној ризичности солидарног понашања.
Страх од интересне солидарности нестаје (само)организованим радом и умним деловањем, или спонтано, путем инстинктивне солидарности, у људском крду, у стампеду, у маси… Овај други начин је по правилу контраиндикативан али изнуђен ситуацијама у којима „нема другог избора“. Ваљани начин савладавања ризичности интересне солидарности темељи се на чињеници да се ту ради о умној солидарности, заснованој на препознавању заједничких интереса, на њиховој релативно јединственој интерпретацији и на концептуализацији заштите заједничких интереса. Дакле, без свести о истости појединачног и групног, заједничког интереса – нема интересне солидарности. Те солидарности нема без уверења да и други из групе имају ту свест, те солидарности нема ни без уверења да ће и други учествовати у одбрани заједничког интереса. Нема је ни без заједничке процене ризика и „добитних комбинација“. Ти процеси се одвијају, да претенциозно кажем, у четири корака према формулацији из Индигнадос манифесто: „Ја сам бесан. Мислим да могу да променим ово стање. Мислим да могу да помогнем. Знам да заједно то можемо“.
Шта наши синдикати раде на развијању идеологије заједничких интереса, укључив и идеологију заједничке борбе? Да ли су они икад имали јавну расправу (не мислим на политикантско значење овог појма) о заједничким интересима и солидарности? Интересна солидарност се ствара, развија и организује. Није то ратлук на тацни, уз кафу! Да ли су интереси чланова Уније синдиката просветних синдиката и Синдиката радника у просвети различити од интереса чланова Синдиката образовања и Гранског синдиката просветних радника Независност? Да ли су различити интереси оних просветара који нису ни у једном синдикату од оних који су чланови у било којем синдикату? Да ли су раднички интереси били исти док су синдикати били у заједничком штрајку? Како су онда одједном почели да се разликују? Да ли су интереси тако нестабилни? Два синдиката која су наставила штрајк ризикујући плату. Претпостављамо да су се друга два синдиката уплашила да им се не смањи и онако мала плата, па су одустали од штрајка. Или је у питању њихова солидарност са својим синдикалним централама или са владом или, можда, са ММФ-ом, или са тзв. тројком? Управо на примеру штрајка просветара видимо сав значај рада државе и њених служби на партеногенези синдиката. Однос државе од прекјуче, оне од јуче и ове данашње, према синдикатима може се сажети у девизу: Што их је више, то мање значе! Држава је схватила да уместо повремено стратегије капиталиста и синдиката Wин-Wин (добитак-добитак) победу доносе деобе у противничком табору. Срећом још смо далеко од оне изјаве Џеја Гулда, једног од најбогатијих Американаца икада, чувеног барона разбојника с краја 19. века: „Могу да изнајмим половину радничке класе да убија другу половину“.
Зашто су капиталисти солидарнији од радника? Зашто су на глобалном плану капиталисти солидарни, за разлику од синдиката који као да сад нешто почињу? У одговору на ова питања ваља се сетити онога што је давно написано у Комунистичком манифесту, да су радници ближи радницима у другим земљама него капиталистима у својој. Додуше, треба имати на уму и то да је онај поклич из поменутог Манифеста којим се исказује потреба за солидарношћу пролетера, остварен у редовима капиталиста а на радост њиховог профита!
Лакомислећи капиталисти и њихови трабанти у обликовању јавности не виде да њихово мишљење и понашање води ка стварању солидарности масе у паници, солидарности надничарског стампеда. Та изнуђена, готово инстинктивна солидарност масе резултат је присилне и сиромашне индивидуације изван групе. Радници, једном спољном силом истерани из поменутих скупина, када их сопствена беда присилно врати у те скупине, лако постају жртве неконтролисаног кретања и неоријентисаног делања, ослобођеног сваког страха, па и страха од солидарности. Капитал настоји да десолидарише раднике, да их раздружи, да их десоцијализује. Да конкуренцију и сукобе између скупина радника и класе капиталиста пребаци на радничку страну. Да је трансформишу у беспоштедну конкуренцију унутар скупине радника. У другој фази, када се скупни интереси радништва ипак промоле, капитал намеће идеолошку и политичку пацификација интересног организовања. У свему томе капиталисти за сада успевају. Докле ће, још се не зна. Предвидиве су, пак, последице радничког пада у масовни очај. И панику.
У следећем наставку: Синдикални лидери и синдикална солидарност (7)
Аутор је координатор рада Центра за развој синдикализма – www.sindikalizam.org