Константно урушавање материјалног статуса и услова рада запослених у здравственим установама доводи до тога да трпе пацијенти.
Великом броју запослених на одређено радно време престао је или ће престати радни однос.
Пошто је онемогућено запошљавање, здравствене установе остају без обученог и драгоценог стручног кадра.
Запослени су приморани да раде прековремено, а због недостатка потребног броја извршилаца, чак и на местима са посебним условима и са скраћеним радним временом.
Но, ту се ствара нови проблем. Многе здравствене установе нису у могућности да запосленима исплате адекватну финансијску накнаду.
Ситуација у апотекарским установама је такође алармантна. Државне апотеке су се суочиле са озбиљним финансијским проблемима.
Услови рада и оптерећење запослених у здравству, доводе до огромног незадовољства, као и жеље за одласком у иностранство.
Закон о раду и смањење зарада у здравству су „прошли“ без икаквог отпора репрезентативних синдиката, оних који седе у такозваном троуглу такозваног трипартитног социјалног дијалога, заглибљени у личном муљу и сопственим интересима.
Поставља се рационално питање, коме је у интересу лош здравствени систем у Србији, осим ММФ-у и Светској банци.
Њих ионако занимају само камете од кредита које зову „аранжманима“ и које свакој неспособној Влади на овоме свету дају широко, бацајући читаве генерације у дужничко ропство.
На крају, треба ли да „поцркамо“ да би ММФ и Светска банка, те белосветске зеленашко лихварске организације биле задовољне?
Сматрамо да се предуго ћутало и да је стрпљењу запослених у здравственим установама Србије, као и пацијентима дошао крај.
.