( ПОЛИТИКА, 21.12.2013.) – Безброј пута су нам наши синдикати у последњих десетак година најавили врућу јесен, излазак на улице, протесте, демонстрације… Помпезне најаве завршавале су се углавном на речима, а масовних, организованих и што је најважније ефектних штрајкова готово да није било. Све се завршавало на спорадичним протестима, попут недавних у Прибоју или Крушевцу.
Зато и сада, када синдикати најављују протесте, уколико се нови закон о раду усвоји у предложеном облику, од њих не страхују ни држава ни послодавци.
За то време, у Хрватској су показали да добро организована синдикална борба може да има ефекта. Након реакције синдиката тамошња влада је пре десетак дана повукла предлог њиховог закона о раду. Масован раднички бунт могли смо видети и на улицама градова Грчке и Шпаније, а тешко да се у овим државама живи горе него код нас.
Зашто је врућа синдикална јесен у Србији постала излизана фраза која се понавља сваке године? Због чега наши синдикати не успевају да окупе стотине хиљада радника или барем буду равноправан преговорач који би могао да утиче на промену текста закона, а не да као сада напусте радну групу када се не слажу са предлозима?
Најпре, синдикати у Србији немају континуитет и кредибилитет попут оних у највећим европским државама где су озбиљан партнер и противник и капиталистима и држави. Изневерена очекивања након демонстрација у протеклих двадесетак година демотивишу многе грађане да поново изађу на улицу и побуне се. Зато руководства синдиката не успевају да мотивишу чланство да прекине рад. Самим тим, и њихов утицај у радним групама за писање закона, попут најновијег о раду, далеко је мањи.
Даље, и саме синдикалне вође често су радиле нешто што им уопште није посао и нема никакве везе са такозваном индустријском демократијом. Сви се сећамо да су прошле године најављивали протесте и због раста цена намирница. На крају ни тих протеста није било. Осим тога, има и челника синдиката који су загазили и у приватни бизнис и политику, били сувласници чак и једног мањег трговинског ланца у Београду који је доживео крах. Утисак је и да многи лидери синдиката у претходном периоду због личних сујета нису довољно сарађивали.
Све ово је многе од њих трајно искомпромитовало.
Али, да не буде забуне, Србији су, као и свакој другој држави потребни јаки, добро организовани и кредибилни синдикати. Нарочито када знамо да нас чека тешка 2014. година у којој ће на овај или онај начин бити решена судбина предузећа у реструктурирању и када нас можда чека талас стечајева.
И за крај, јавна расправа о Нацрту новог закона о раду је почела јуче. Још месец дана је нашим синдикатима остало да покажу да ли могу да промене одредбе са којима се не слажу и за које тврде да ће обесправити раднике. Синдикална (не)моћ биће на великом тесту у наредних месец дана.