Аутор: Срећко Михаиловић
4.1.2015. (ДАНАС) — У години која нам је измакла свашта се дешавало. Много тога нам се догодило а да нисмо желели, а још више се није догодило од онога што смо желели. Догађало се то са нама а без нас. Ма колико смо се склањали, били смо мета. А њима је било лакше да погоде „све остало“ него прокламовани циљ. Учили су нас да нову вредност само рад ствара, стога је некако логично да кад има мало рада и нове вредности има мало. Ако је тако, онда је сав терет на радницима, док је прича о равномерној расподели терета тек бајклолика прича за непунолетне раднике.
Па шта је онда фамозни догађај године у причи у чијем је средишту тај на чијој грбачи је терет свеколиког живота, и кад је криза и у оним ретким тренуцима када кризе нема.
Много је кандидата за догађај године у свету рада у години у којој се радницима мало шта доброг догодило. Очас се наброји десетак тих „догодило се, не поновило се“. Многи се, на пример, двоуме између наопаког усвајање наопаког Закона о раду и ничим изазваног смањења плата и пензија. Трећи говоре о брутализацији рада и прекаризацији радника. Четврти нагласак стављају на флексибилизацију индустријских односа. Пети се усредсређују само на синдикате, па истичу да су наша два репрезентативна синдиката ушла у Европу пре Србије (22. октобра 2014, УГС “Независност” и Савез самосталних синдиката Србије примљени су у чланство Европске конфедерације синдиката).
Кандидати за догађај године у свету рада су још: милион незапослених радника, честа отпуштања запослених, раст неједнакости, неуспели штрајкови, немоћни синдикати, крах социјалног дијалога, друштвена равнодушност према синдикатима, опадање броја синдикализованих радника… Када бих био циничан, ја бих овом набрајању додао и најаву доношења новог закона о раду тамо негде крајем ове 2015. године.
Има и успеха, наравно. Но, нешто се много брже и много лакше набрајају. Сувишни су и сви прсти једне руке!
Без обзира на сву важност набројаних догађаја и без обзира на ненаведена дешавања у свету рада који би бољи познаваоци издвојили као догађај године, ја сам склон да у први план ставим Александра Вучића, председника владе Србије и његов однос према радницима и синдикатима. Не мислим директно на поменути наопаки закон о раду и наопаки начин његовог доношења, већ на нешто друго а из тог контекста. Наиме, председник Владе је пред најмање три сведока изјавио да није знао да није било јавне расправе о закону о раду. Председник се још и извинио због тога пред три сведока, мада није јасно да ли се извинио Шарон Бароу, генералној секретарки Међународне конфедерације синдиката или присутном Љубисаву Орбовићу, председнику Савеза самосталних синдиката Србије или присутном Браниславу Чанку, председнику УГС „Независност“, или можда свима њима, а можда чак и свим радницима Србије. Углавном, Тањуг преноси 27. новембра прошле године изјаву Шарон Бароу по којој се „Вучић извинио што није било јавне расправе о закону о раду, за шта он није знао, као и да је обећао да ће социјални дијалог у Србији профункционисати и да ће се то првенствено видети кроз рад Социјално економског савета.“
Шарон Бароу као да је нешто блажа, па у интервјуу Драгани Пејовић (НИН, 19.12.2014) каже: „Овај закон није што бисмо желели, али то што се о њему није преговарало, што није било јавне расправе, неки су од разлога због којих сам и дошла у Србију. Премијер се извињава због недостатка дијалога и да будем искрена, чини ми се да је комуникација између синдиката и премијера развијена, али, иза тога, дијалог са министром за рад и Социо-економским саветом не функционише. Премијер је обећао, ја га држим за реч, па ћемо видети.“(подвлачења – СМ). Према Б92 (27.11) који се ослања на Бету и Тањуг, Шарон Бароу је рекла: „Он (Вучић) се извинио, али извињење не мења ствари и даље мора да се ради на поправљању закона“.
Увид у све медије који су говорили о сусрету председника Вучића и председнице ЕКС-а, у присуству председника два репрезентативна синдиката, омогућава нам да утврдимо пет чињеница: прво, председник Вучић је прихватио, имлицитно или експлицитно, оно што сви знају – да није било социјалног дијалога у доношењу закона о раду; друго, председник Вучић је експлицитно устврдио да није знао да није било социјалног дијалога; треће, председник Вучић се извинуо због одсуства дијалога (вероватнно лидерки ЕКСа); четврто, председник Вучић је обећао „да ће социјални дијалог у Србији профункционисати“ (вероватно лидерки ЕКСа а у присуству лидера два репрезентативних синдиката); и пето, лидерка ЕКСа држи Вучића за реч.
На крају је Шарон Бароу рекла „па видећемо“. И ми ћемо. И сада и касније, а видећемо и на крају!
Па шта је овде догађај године за свет радника? Пре свега што председник владе Србије каже да није знао да је закон о раду донет без социјалног дијалога и што се због тога извињава конфедерацији синдиката Европске уније а не радницима и синдикатима Србије. А овоме бих додао и готово никакву реакцију наших синдиката, осим два-три изузетка. Овде ваља поменути Бранислава Чанка (видети „Бароу: Вучић обећао социјални дијалог” на сајту СССС, 27.11), реаговање УСС “Слога” (видети “Извињење или…“ на сајту овог синдиката, 28.11) и реаговање Транспарентности Србија (видети “Да л’ је знао или није – строго поверљиво” на сајту ове организације, 28.11).
Све у свему радницима Србије се догодио Вучић. Боље и Вучић него да нам се (опет) догодио народ. Уствари, догодио нам се Вучић са народом. И ма колико нас Вучић стално плашио да га нећемо изабрати, вара се, не гине му још најмање два мандата.
И да не заборавим, тако смо бирали и тако бирамо, а овако преживљавамо. Да смо друкчије бирали, можда би нам сада било још горе. Тако је ваљда у свим земљама у којима народ једном у четири године глуми грађане. Тако нам и треба кад верујемо у Деда-Мраза или Божић Бату који деле поклоне доброј деци!
Аутор је социолог, сарадник Центра за развој синдикализма
Извор: Данас