Аутор: Срећко Михаиловић
[divider]
Не знам где сам, и од кога, први пут чуо за метафору о синдикатима у лудачким кошуљама. Неколицина се јавља са тврдњом да су је управо они смислили (ни сам у томе нисам недужан). На ту слику синдиката ме је недавно подсетио синдикалац из врха омањег синдиката. Рече ми: Ма нама је навучена лудачка кошуља и наша слобода деловање је ко у лудака у тој кошуљи – с једне стране оваква власт, с друге – пасивно радништво спремно да бескрајно трпи, а са треће ми у синдикату немоћни и неспособни да у таквој ситуацији урадимо било шта добро!
Баршунаста, а према потреби, тврда диктатура либералног капитализма (оксиморон?!?) нема озбиљног противника. У назнакама и местимично јављају се острва отпора, неповезана са окружењем и без интернационалног повезивања. Само радничко-грађански фронт представља снагу која може ефектно да се успротиви диктатури капитала. Бахата диктатура са својим банкама, волунтарним законима, брутализацијом рада, онесигуравањем живота, узимањем од оних који немају, ради на својој пропасти, али јој за реализацију тог наума треба помоћ. Привид етернелизације капитализма и вечитости диктатуре ствара идеолошка прекривка саткана од бајковитих прича о заједници рада и капитала, о класном компромису, о класном пријатељству радника и капиталиста. Изанђалост идеолошке прекривке, која се већ истањила од дуге употребе, на једној страни и све већа безобзирност цезаристичких мера које диктатура предузима на другој – доводе до местимичног и разноликог отпора попут оног у Грчкој, Шпанији, Италији… Тај отпор је најава широког (народног) фронта којег потенцијално чине партије аутентичне левице, синдикати, организације цивилног друштва, грађански и раднички отпорашки спонтанитет… Наравно да се идеолошки апарат диктатуре капитала упиње да одржи фрагментацију социјалне борбе, да је демонизује и прикаже контрапродуктивном. Кад закаже мекоћа идеологије, наступа тврдоћа апарата присиле.
Да ли синдикати могу нешто да учине у друштву у којем нема стварног избора, и у којем било каква владина мера „нема алтернативу“? Шта треба да ураде синдикати да би постали конститутивни део потенцијалног народног фронта успостављаног спрам диктатуре капитала и друштва заснованог на принципу „Нема алтернативе“? Нужност промена је таква да синдикати немају времена да чекају прилику за стварање фронта отпора, питање радикалних промена синдиката је питање њиховог опстанка. Јер, ипак, синдикати имају алтернативу! Отвореност синдиката према модернизацији подразумева низ храбрих и промишљених промена. Указаћу на неколико аспеката модернизације синдиката.
– Утврђивање политичког идентитета синдиката који би био заснован на вредносној, односно идеолошкој интерпретацији релација са социјалним партнерима, односно социјалним противницима. Социјални дијалог није богом дана процедура већ је чешће идеолошка магла која скрива надмоћ капитала приказујући га као, за раднике и синдикате, прихватљиву причу.
– Деловање саображено прокламованим и, од радника прихваћеним, циљевима организације.Аналитичко препознавање социјалног, економског и политичког окружења – од стране синдикалних руководстава али и чланства (тражење савезника и/или коалиционих партнера на друштвеној и политичкој сцени).
Омасовљење организације – задржавање старог чланства и регрутација новог, посебно из прекаријата и других маргинализованих група.
– Демократски стил руковођења – синдикати као организације чланства/радника а не (затворене) организације руководства.
Савремени начин информисања чланова синдиката и трансформацију информисања у комуникацију чланства и руководства организације.
– Усаглашавање и координација хоризонталног и вертикалног синдикалног организовања уз превазилажење садашње дисперзије унутар синдикалне моћи на основне организације, гранске синдикате и синдикалну централу.
– Развијање солидарности унутар синдиката, између синдиката, на међународном плану, а пре свега унутар самог радништва.
– Интернационализација синдикалних активности и радничке борбе уопште; развијање интернационалне солидарности; шире укључивање у европске синдикалне акције.
Синдикати су по дефиницији слободни онолико колико је слободан човек којем је навучена лудачка кошуља. Крајњи домет синдиката је постизање бољитака за радништво које представљају, али у оквиру датог система. Свако фронтално деловање против система делегализује их и укида их као синдикате. Синдикате у условима капиталистичке диктатуре једино легитимише деловање против те диктатуре а у оквиру заједничког радничког и грађанског отпора.
Аутор је координатор рада Центра за развој синдикализма – www.sindikalizam.org