Извор: Данас, 07.02.2017. /link/
Аутор: Гојко Влаовић. -[divider]
* Део бирачког тела не види разлику између власти и главних опозиционих кандидата
Ових дана сам чешће излазио у град него што то практикујем у последње време. Приметио сам да су неизоставна тема у свим ћаскањима уз пиће председнички избори у Србији.
Прича некако крене сама од себе а људи се гласно преиспитују за кога би гласали а и друге питају о томе. Када дође ред на мене, већина у друштву са приличним изненађењем реагује на то што изражавам симпатије према политичкој борби Жељка Веселиновића, председника Удружених синдиката Србије „Слога“ и кандидата за председника Србије удружења грађана „Радник није роб“. Углавном добијем питање ко је тај и зашто ми је у мору мејнстрим претендената на председнички трон баш он запао за око. Одговарам да поштујем његов ангажман зато што је „обичан“ човек као и ја.
Подстанар је и живи живот идентичан већини грађана који се грчевито боре да прехране породице у катастрофалној економској ситуацији у којој се налазимо. Навија за Партизан и слуша панк исто као и ја. Оно што га чини сличним мени јесте и то што је пролетер, јер сем свог рада, нема власништво над средствима за производњу. Поникао је као радник Железаре Смедерево и трећа је радничка генерација у својој фамилији.
У ери људског отуђења и величања индивидуализма, Жељко Веселиновић је изабрао да буде солидаран и несебичан као вођа борбеног левичарског синдиката који се не задовољава трулим компромисима са газдама и властима којима су послодавци дражи од радника. Једини од свих кандидата за председника Србије припада слоју из кога и ја потичем а чиме се поносим – радничке класе. Све изнесено је довољан разлог да подржавам његову борбу за бољи положај радника у друштву. Друге кандидате на изборима за председника Веселиновић не види као пријатеље радника и зато је одлучио да се упусти у трку за ту позицију. Примећујем да међу онима који ће гласати за друге кандидате преовладава мишљење да је Веселиновић без шанси на изборима и да је подршка њему „улудо бачен глас“.
На то могу да констатујем само то да су многи били скептични кад је Лестер сити прошле сезоне изразио јасну намеру да освоји Премијер лигу у Енглеској те да су гутали кнедле кад је то на крају и учинио. Зашто и Жељко Веселиновић не би могао тим путем? Што се расипања гласова тиче, како присталице владајућих напредњака тако и они који ће подржати опозиционе кандидате којима прогнозе дају највеће шансе морају да схвате да постоји један део бирачког тела који не види било какву идеолошку разлику у економском програму напредњачке власти и главних опозиционих кандидата. То су људи који имају мале плате и пензије или су незапослени и не сматрају да ће им бити боље ако председник постане Вучић или Николић то јест Јеремић или Јанковић. Свако ће на изборима да гласа према свом опредељењу.
То је неоспорно демократско право. Самим тим, нико не може да замери радницима који ће да подрже човека из својих редова сматрајући да све друге опције не изражавају њихов егзистенцијални интерес.
…