Извор: Дојче веле (DW), 16. 02.2017. – Десетине хиљада људи у Србији запослено је у „агенцијама за запошљавање“ које их „изнајмљују“ фирмама. Слабо су плаћени, а одмор и боловање могу да сањају. Држава жмури да би привукла инвеститоре, кажу критичари.
За њих нема годишњег одмора, боловања, топлог оброка, трошкова превоза, празника и плаћеног прековременог рада, синдикалног организовања, колективних уговора, па чак ни закона који би регулисао њихов статус. Радници на лизинг, који су у Србију стигли са транзицијом тешко могу да остваре права која имају њихове колеге запослене директно код послодавца, а при том живе у сталном страху да се и такав уговор може прекинути у било ком тренутку.
„То је класичан робовски статус, поготово ако знамо да је у Србији веома тешко наћи посао и питање је – уколико људи одбију – да ли ће касније моћи да се снађу“, прича за DW Жељко Веселиновић, председник Удружених синдиката Србије „Слога“.
Колико је људи у Србији ангажовано на тај начин, каже, нико не може да прецизно одговори. Познато је само да се током последње три године број такозваних агенција за изнајмљивање радника удвостручио, а са њима и број радника који су преко таквих агенција ангажовани. Процене се крећу од 80.000 до чак 300.000 радника. „Малтене да нема већег предузећа у Србији, у приватном или државном власништву, које нема одређени број људи који раде преко тих агенција. Држава форсира агенцијско запошљавање, иако је оно противуставно и противзаконито, а податке о томе вешто крије и приказује их као стално запослене“, каже Веселиновић.
„Као живи мобилијар“
Радници на лизинг с којима је ДW имао прилику да разговара кажу да су у немаштини принуђени да раде било шта. Свесни су свог положаја, али, кажу, немају куда. У страху од губитка и таквог посла не пристају да говоре под именом и презименом, али не крију да се осећају понижено. „Као некакав живи мобилијар“, каже један од радника с којима смо разговарали. „Не тражимо да једемо и пијемо, а завршимо посао. Па ко нас не би пожелео“, каже он. Годишњи одмор за њих је у ствари неплаћено одсуство, а сви празници радни – послодавцима је исплативије да ангажују њих јер их не плаћају по празничној тарифи.
Најтеже им пада то што им није дозвољено ни да се разболе. „Радио сам годинама у државном предузећу, али нисам никад искористио ни дана боловања. Не кажем да бих га узео, али није то годишњи одмор да могу да планирам. Шта ако се разболим“, пита се други радник. У случају болести и изостанка с посла, радници на лизинг неће добити никакву накнаду, а из синдиката напомињу да је било чак и примера да им се по повратку с боловања не продужи уговор.
Све то за чак два или три пута мање плате у односу на оне који су стално запослени. „Цена рада код такве врсте ангажовања је на минималном нивоу. Ту имамо људе који раде на истим пословима у истим фирмама, али постоји битна разлика у зарадама, чиме се крше одредбе Устава Републике Србије и Закона о раду који наводи да се за исти посао мора обезбедити једнака зарада“, објашњава за ДW Зоран Ристић, саветник у Уједињених гранских синдиката „Независност“.
Између два послодавца – агенције код које су званично запослени и фирме у којој заиста раде – радници на лизинг остају заглављени јер су дужни да поштују правила и једних и других. „Они би требало да одговарају компанији у којој су запослени, али се сваки раскид говора или проблем решава са матичном агенцијом. Према нашем искуству, у случају кршења радне дисциплине или радних обавеза, послодавац се обрати агенцији и онда она отпусти радника и пошаље другог. Тако су практично на белом хлебу“, каже Веселиновић. Није дефинисано ни шта се дешава у случају раскида уговора између агенције и послодавца, кажу наши саговорници, али радник свакако остаје на стендбају, као и аутомобил на лизингу.
Профит преко радничких леђа
Агенције преко којих се запошљавају радници на лизинг функционишу тако што ангажују раднике, плаћају за њих порезе и доприносе, али они не раде у агенцији, већ у неким фирмама којима их агенције уз провизију изнајмљују. Радници се ангажују када је неком предузећу потребна одређена струка на одређено време, уз минималне обавеза.
Међутим, када се у Србији говори о радницима на лизинг, мисли се на људе из нерегулисане, сиве зоне тржишта рада, изнајмљене фирмама под знатно лошијим условима, на које су принуђени да пристану јер немају другог излаза, показује истраживање фондације SHARE и Међународног центра „Олоф Палме“. Формално, у домаћем законодавству тај вид ангажовања не постоји. „То су постале модерне омладинске задруге.
Међутим, преко задруга су се некада запошљавала деца која су преко распуста брала вишње да би отишли на море. Данас је потпуно бесмислено да неко са 45 или 50 година ради шест или седам година преко задруге, па су нашли модус да то зову агенција за запошљавање, јер је то примерено европским стандардима. Јесте, али је тамо уређено законима, ти људи имају углавном иста права као они који су у сталном радном односу, много је лакше наћи посао, а на њих се односе и колективни уговори“, прича Веселиновић.
Без закона који регулише ту област агенцијама је омогућено да стичу висок профит, тврде наши саговорници. Таквих агенција у овом тренутку има чак 87. „Ми имамо основане сумње да се тај профит дели између оних који су ангажовали те људе и агенција, и ту постоје врло јасна правила. Не можете ви сад да оснујете агенцију и уђете тек тако у неку фирму и да неко запосли хиљаду радника преко вас. Не, него за то треба политичке воље, за то постоје друге основе како новац не би отишао са стране“, тврди Веселиновић.
Заобилажење забране запошљавања
Тачно је да постоје злоупотребе и да нека предузећа помоћу агенција избегавају да запосле људе за стално, али то није сврха агенцијског ангажовања, одговарају послодавци. Идеја је била да се послодавцу омогући да у датом тренутку премости недостатак радника, било због повећања обима рада или одласка на боловање. „Ми послодавци немамо увек чврст, стабилан посао за који знамо да ће трајати више година. Често нам наиђе неки караткорочан посао. Ако запослимо некога за стално, касније имамо обавезу или морамо да отпустимо, а овако ангажујемо одређени број људи који нам је потребан за то време, имамо само тај трошак и знамо тачно унапред колики ће тај трошак бити“, каже за DW Станко Крстин из Уније послодаваца Војводине.
Да ли је то хумано – то јесте тема за дебату, додаје он, али напомиње да је и њима у интересу да раде у нормалним условима и запошљавају људе за стално. „И нама је циљ да створимо чврста радна места, а агенције оставимо за послове који то захтевају. Зато инсистирамо на томе да држава ослободи нас послодавце у смислу бирократије, намета, па и флексибилности запошљавања и отпуштања, иако се у погледу тога не слажемо са синдикатима“, каже Крстин.
На то питање се осврнуо и Савет страних инвеститора у публикацији „Бела књига за 2014. годину“. Ту се наводи да непостојање регулативе и њима ствара проблеме, јер постоји ризик да изнајмљени радници у случају отказа тврде да су практично запослени код компаније где врше радне активности, иако немају никакав уговор о томе.
Овај вид ангажовања највише одговара јавним предузећима, која на тај начин избегавају забрану запошљавања која је на снази већ три године, пише у истраживању SHARE и „Олоф Палме“. Раднике на лизинг највише користе ЕПС, НИС, Телеком, Србијагас, Аеродром Никола Тесла и комунална предузећа, која често прекорачују законске рокове за привремено ангажовање радника. „Тако се запошљавају људи на извршним пословима, с обзиром на то да су у јавним предузећима предимензионирана административна радна места, те постоји недостатак радне снаге на извршним пословима“, објашњава Зоран Ристић из „Независности“.
Закон на чекању
Ангажовање радника на лизинг изостављено је из Закона о раду који је донет 2014. године, уз обећање да ће оно бити регулисано посебним законом. Тај закон је, према речима министра за рад Александра Вулина, требало да уђе у скупштинску процедуру до краја 2016. године, али јавности до сада није представљен чак ни нацрт закона. „Радна верзија тог закона постоји и радна група се више пута састајала прошле године, али постоји и даље низ ствари у вези са којима не постоји сагласност“, прича Ристић који је и члан радне групе испред синдиката „Независност“. „Наравно да ће то редуковати број агенција и њихов профит, али сам сигуран да је неопходно што пре то уредити, како би тај рад био барем мало достојанствен.“
„Слога“ је у међувремену покренула иницијативу за оцену уставности таквог вида запошљавања. Они су од Уставног суда крајем прошле године тражили да прогласи неуставном Уредбу о класификацији делатности, којом је уведено агенцијско запошљавање. У иницијативи се наводи да је Србија том Уредбом без законског основа увела делатности агенција за привремено запошљавање и тако на мала врата увела рад на лизинг с циљем да привуче инвеститоре у чијим је земљама таква пракса незаконита.
У Иницијативи се наводи да категорија привременог запослења не постоји у Закону о раду, те да Уредба помиње колоквијалан термин радник уместо запослени и клијент уместо послодавац, и на тај начин дезавуише постојеће законски дефинисане облике радног односа. „Оно што би било исправно да се деси у овом случају је да се прво регулише рад агенција за привремено запошљавање у складу са Уставом, међународним обавезама и Законом о раду, а не да се крене од самог краја – Уредбе о класификацији делатности“, наводи се у Иницијативи „Слоге“. Очекују да ће одлуку о поништавању уредбе Уставни суд донети до краја године, уколико не буде политичких притисака.
DW.COM