Сувишно је анализирати и коментарисати: Имамо најгори закон о раду, а из тог нашег радничког устава произилази још катастрофалнија пракса. Ми смо већ законом обесправљени као синдикати и као радници, везане су нам руке, а у пракси је још далеко горе.
Прво, ситуација која је неприхватљива за нормалан свет – људима се дугује зарада по неколико месеци, чак и више од годдину дана иако је несхватљиво да такав послодавац уопште ради. Али, овде је све регулисано по систему –важно је да уплаћује доприносе, плате не мора да даје.
У врло развијеном сивом сектору ни то се не поштује, немају људи ни доприносе. Катастрофална је ситуација што половина људи у Србији ради за минималац или је зарада ту негде. А кад се коригује минимална цена рада, људима са најнижом зарадом плата се помери за толико, осталима не и имамо све већу ураниловку у зарадама. Ускоро ће сви у Србији радити за исту цифру, без обзира на професију, знање, посао.
У реалном сектору људима се исплаћује минималац, а приликом подизања новца део враћају послодавцу. Имамо и оне који јавно раде за мање од минималне цене рада, што је недопустиво по закону, ако је ово држава. А ово изгледа и није држава, него мафијашко-буразерска организација.
Владимир Радосављевић
Потредседник УСС Слога
Из књиге Центра за развој синдикализма „Суноврат радничких права и покушаји заштите – Прекаризација радника у првим деценијама 21. Века“ 2020.г
…