Срећко Михаиловић | 15/01/2014 – pescanik.net
Миша Бркић се кандидује за министра у првој следећој реконструисаној влади. Ево, Пешчаник му уочи српске нове 2014. православне године објави СиВи под насловом „Криза синдикалне индустрије“.
Да видимо које квалификације наводи Миша Бркић као своје предности у трци за министарску фотељу.
Прво, МБ препознаје непријатеља свих министара па и саме наивне државе која је с једним синдикатима преговарала а да би им доакала, одгајала је и гују у својим недрима (како каже МБ „фантомске синдикате“).
Друго, МБ открива податке о броју непријатеља: 24.000 пута 5 = 120.000 запослених у синдикатима, што је иначе дупло више од броја запослених у перспективној ИТ индустрији (МБ не пропушта прилику да је цинкари па изрече како дотична извози и „на црно“).
Треће, МБ открива да је брзорастућа синдикална индустрија у Србији настала у последњих неколико година – предузимљиви хохштаплери су основали синдикалне фирме („за само неколико година синдикати су никли, што би се рекло, као печурке после кише, а занимање ‘синдикалиста’ постало је међу најпопуларнијима у Србији (уз старлету и ПР менаџера)“).
Четврто, МБ открива „транзиционог паразита на друштвеном ткиву Србије“ – наравно, реч је о синдикатима који су „опстали свуда где су се накачили на ‘државне јасле’ и од тога створили уносан лични или ускогрупни бизнис.“
Пето, наш истраживач даље разоткрива настанак „новог и неочекиваног“ експлоататора радничке класе о којој МБ посебно брине. Опет је реч о синдикатима, али сада не оним репрезентативним (с њима држава преговара) већ оним новим, фантомским па су се њихови „новопечени синдикални функционери“ брзо „уталили са директорима предузећа у реструктурирању“. Била је то чврста менаџерско-синдикалистичка спрега, додаје Миша Бркић.
Шесто, Миша Бркић разоткрива и садржај гаћа Бориса Тадића. Наиме, ако поменутој чврстој менаџерско-синдикалистичкој спрези којим случајем касне плате, онда радници залегну, каже МБ, у Немањину пред Владу Србије, а Борису Тадићу се затресу гаће, и, ваљда, паре почну да испадају!
Седмо, Миша Бркић зна и одговор на питање зашто је држава Србија зајмила по свету – она је зајмила паре радницима-певачима. А радници-певачи су и даље певали ”Радио не радио, свира ти радио”. Баш је (била) бескрајна љубав државе Србије према радницима –певачима!
Има тога још међу идејама Мише Бркића што га препоручује за место министра у влади Србије, али и пола овога је довољно. Додуше, тако би било да у самој Влади већ немамо министра који је ненадмашан у креирању „измишљотина“, попут оне у којој се каже да је постојећи закон о раду крив за губитак 300.000 радних места, а да ће промена поменутог закона онако како је та промена сада предложена, ваљда довести до повратка тих радних места или отварања нових. Са законима се много може али не баш и све. Законом је могуће „запослити“ нове људе само ако се законом одреди да од сада све оне који су били запослени има да сматрамо и даље запосленима (без обзира што не раде и не примају плату), а да ће бити кажњен свако ко мисли друкчије.
Измишљотине Мише Бркића јесу конкурентне, али су по мом мишљењу ипак испод нивоа измишљотина актуелног министра. Јер, није исто Мишиних измишљених 120.000 запослених у синдикатима и 300.000 оних који су изгубили посао а добиће га ако се усвоји нови закон о раду.
Стога, по мом скромном мишљењу, Миша Бркић може да се кандидује и топло га препоручујем за место државног секретара или барем за неко место у екипи министра који зна како се људи отпуштају и како се запошљавају у земљи Србији. Закони, закони, а не машине и други алати!
Одувек ме је интересовало зашто паметни људи говоре неистине, кад, сигуран сам, знају да то није истина. Побогу, како паметан и обавештен човек може да измисли 24.000 синдиката и 120.000 запослених у синдикатима? Како је могуће да иоле писмен човек не разликује основне облике било којег организовања и оне сложеније, у овом случају гранске синдикате и синдикалне централе. Не могу да верујем да Миша Бркић не зна да никада, ама баш никада у земљи Србији у Социјално-економском савету нису „седела“ три синдиката. Не могу да замислим да је Миша Бркић написао реченицу: “Свих 24.000 синдиката са стотињак хиљада запослених ‘на сталном раду’ има жарку жељу да преживи реформе и настави да се бави уносним бизнисом паразитирања на грбачи радничке класе и пореских обвезника.“