Srećko Mihailović | 15/01/2014 – pescanik.net
Miša Brkić se kandiduje za ministra u prvoj sledećoj rekonstruisanoj vladi. Evo, Peščanik mu uoči srpske nove 2014. pravoslavne godine objavi SiVi pod naslovom „Kriza sindikalne industrije“.
Da vidimo koje kvalifikacije navodi Miša Brkić kao svoje prednosti u trci za ministarsku fotelju.
Prvo, MB prepoznaje neprijatelja svih ministara pa i same naivne države koja je s jednim sindikatima pregovarala a da bi im doakala, odgajala je i guju u svojim nedrima (kako kaže MB „fantomske sindikate“).
Drugo, MB otkriva podatke o broju neprijatelja: 24.000 puta 5 = 120.000 zaposlenih u sindikatima, što je inače duplo više od broja zaposlenih u perspektivnoj IT industriji (MB ne propušta priliku da je cinkari pa izreče kako dotična izvozi i „na crno“).
Treće, MB otkriva da je brzorastuća sindikalna industrija u Srbiji nastala u poslednjih nekoliko godina – preduzimljivi hohštapleri su osnovali sindikalne firme („za samo nekoliko godina sindikati su nikli, što bi se reklo, kao pečurke posle kiše, a zanimanje ‘sindikalista’ postalo je među najpopularnijima u Srbiji (uz starletu i PR menadžera)“).
Četvrto, MB otkriva „tranzicionog parazita na društvenom tkivu Srbije“ – naravno, reč je o sindikatima koji su „opstali svuda gde su se nakačili na ‘državne jasle’ i od toga stvorili unosan lični ili uskogrupni biznis.“
Peto, naš istraživač dalje razotkriva nastanak „novog i neočekivanog“ eksploatatora radničke klase o kojoj MB posebno brine. Opet je reč o sindikatima, ali sada ne onim reprezentativnim (s njima država pregovara) već onim novim, fantomskim pa su se njihovi „novopečeni sindikalni funkcioneri“ brzo „utalili sa direktorima preduzeća u restrukturiranju“. Bila je to čvrsta menadžersko-sindikalistička sprega, dodaje Miša Brkić.
Šesto, Miša Brkić razotkriva i sadržaj gaća Borisa Tadića. Naime, ako pomenutoj čvrstoj menadžersko-sindikalističkoj sprezi kojim slučajem kasne plate, onda radnici zalegnu, kaže MB, u Nemanjinu pred Vladu Srbije, a Borisu Tadiću se zatresu gaće, i, valjda, pare počnu da ispadaju!
Sedmo, Miša Brkić zna i odgovor na pitanje zašto je država Srbija zajmila po svetu – ona je zajmila pare radnicima-pevačima. A radnici-pevači su i dalje pevali ”Radio ne radio, svira ti radio”. Baš je (bila) beskrajna ljubav države Srbije prema radnicima –pevačima!
Ima toga još među idejama Miše Brkića što ga preporučuje za mesto ministra u vladi Srbije, ali i pola ovoga je dovoljno. Doduše, tako bi bilo da u samoj Vladi već nemamo ministra koji je nenadmašan u kreiranju „izmišljotina“, poput one u kojoj se kaže da je postojeći zakon o radu kriv za gubitak 300.000 radnih mesta, a da će promena pomenutog zakona onako kako je ta promena sada predložena, valjda dovesti do povratka tih radnih mesta ili otvaranja novih. Sa zakonima se mnogo može ali ne baš i sve. Zakonom je moguće „zaposliti“ nove ljude samo ako se zakonom odredi da od sada sve one koji su bili zaposleni ima da smatramo i dalje zaposlenima (bez obzira što ne rade i ne primaju platu), a da će biti kažnjen svako ko misli drukčije.
Izmišljotine Miše Brkića jesu konkurentne, ali su po mom mišljenju ipak ispod nivoa izmišljotina aktuelnog ministra. Jer, nije isto Mišinih izmišljenih 120.000 zaposlenih u sindikatima i 300.000 onih koji su izgubili posao a dobiće ga ako se usvoji novi zakon o radu.
Stoga, po mom skromnom mišljenju, Miša Brkić može da se kandiduje i toplo ga preporučujem za mesto državnog sekretara ili barem za neko mesto u ekipi ministra koji zna kako se ljudi otpuštaju i kako se zapošljavaju u zemlji Srbiji. Zakoni, zakoni, a ne mašine i drugi alati!
Oduvek me je interesovalo zašto pametni ljudi govore neistine, kad, siguran sam, znaju da to nije istina. Pobogu, kako pametan i obavešten čovek može da izmisli 24.000 sindikata i 120.000 zaposlenih u sindikatima? Kako je moguće da iole pismen čovek ne razlikuje osnovne oblike bilo kojeg organizovanja i one složenije, u ovom slučaju granske sindikate i sindikalne centrale. Ne mogu da verujem da Miša Brkić ne zna da nikada, ama baš nikada u zemlji Srbiji u Socijalno-ekonomskom savetu nisu „sedela“ tri sindikata. Ne mogu da zamislim da je Miša Brkić napisao rečenicu: “Svih 24.000 sindikata sa stotinjak hiljada zaposlenih ‘na stalnom radu’ ima žarku želju da preživi reforme i nastavi da se bavi unosnim biznisom parazitiranja na grbači radničke klase i poreskih obveznika.“