Београд, 6.јул 2014.године – Закон о раду који само послодавцима иде на руку и који озакоњује неизвесност радног места, никада не може бити добар ма колико се политичари упињали да нас у то убеде.
РАДНИЦИ У КОШУ
Његовим усвајањем то ће бити још један у низу експеримента над радницима, јер поруке које добијамо од политичара на то јасно указују.
Одакле уопште идеја да смо лењ народ, да српски радник много кука, мало ради и да тражи да буде плаћен за оно шта није зарадио ?!
А шта то радници нису зарадилии и ко је стварао српска предузећа која сутра треба да угасе, продају, или поклоне некоме уз финансијску подршку државе, опет нашег новца?
Знају ли политичари колика је цена радног сата у Србији и да је она мања од цене колограма парадајза; знају ли колико радника и сада ради, а не прима плату, да некима она касни и по неколико месеци или година; имају ли статистику колико радника већ две деценије ради преко омладинских задруга иако су неки прешли и пету деценију живота; колико је болесних због лоших услова рада и свакодневне неизвесности?
Чему онда толико ироније, цитата познатих личности и државника, прича о самоспаљивању и о филму Мајкла Џорданана из кога треба извући некакву поуку ?!
Немамо ми времена да гледамо филмове и да анализирамо цитате познатих људи и државника, али имамо времена да дођемо на јавну расправу и да им поставимо сва ова питања и уједно кажемо да немају права да нам уводе законе на нашу штету и претворе државу у земљу сиромаштва и јефтине радне снаге.
Где је ту и њихова одговорност у пропадању економије, где су они били у последњих две и по деценије, шта су радили, колико партија и идеологија променили и одакле толика храброст да тако релаксирано критикују сопствени народ ?!
Уосталом, од спектакуларно најављеног „Маршаловог плана“ смо очекивали много више од продаје јефтине радне снаге и поклањана имовине грађана Србије страном капиталу!