Грчки избори су резултат историјске прекретнице: тријумф ове партије извојевале су средовечне жене из радничке класе, које су агитовале за овај политички избор. Овен Џонс у Гардијану
Жељко Веселиновић, лидер синдикалне Слоге, саучеснички честита: „Драги друже, честитам ти на убедљивој изборној победи Сиризе, важној не само за братски грчки народ, већ и све нас остале којима ће Ваш пут, надамо се, бити као светионик и водич ка свеопштој победи левице над савременим ропством који нам неолиберални капитализам намеће“. Изгледа да лидер синдикалне Слоге призива заразу, епидемију… И управо због те могућности Голијат неће бирати средства у обрачуну са Давидом!
Никако да повежем ону изреку „У Солуну динар сомун, а до Солуна сто сомуна“ са нашим односом према Сиризи. А баш ми је то рекао наш Јован Јовановић када га упитах за Грке, Сиризу, Ципраса. Једино што ми пада на памет то је да су Ципрас и Сириза нама даљи и од саме Грчке. Далеко смо ми од тога. Но, хвала богу, далеко смо и од грчких дугова. Не мислим да се ми не бисмо толико задужили, него да нам нико те паре не би дао. Све нас боље познају они који имају, знају и могу. Да се разумемо. Свако има право на снове, и наши радници имају право да сањају Вучића. Уздали су се у њега на изборима, а ништа мање ни данас. Можда још више. Прошлојесење истраживање Ипсос стратеџик маркетинга казује да 40 одсто Срба очекује побољшање економске ситуације, додуше, исто толико не мисли тако (узгред, међу Хрватима је четири пута мање оптимиста). Но, било како било, Вучић је заслужио те снове. Његова изборна победа је и легална и легитимна – грађани су вредновали то што је обећао и више и боље од осталих. Данас поверење у премијера има натполовичан број грађанина, што је пет-шест пута више од поверење у било кога другог. Не може се рећи да Вучић не покушава да оправда оне снове и ово поверење. Ред је, међутим, да о успеху и неуспеху тих покушаја говоре сами „сневачи“ и „повериоци“, који и носе терет на грбачи, а не ови трабант-увлакачи око Вучића и они опозицијски понављачи клиначког, или радикалског, типа критике власти.
Ципрасу и Сиризи предстоји тешко искушење. Власт. Ђаво је у томе што у левици на власти ретко можемо препознати левицу која је била у опозицији. Као да власт не трпи лева опредељења. Да можда власт није по природи десничарска и да стога брзо меље све што је лево. Ако је ова хипотеза фаталистичка, где се онда налази одговор. Шта је то што левицу окреће надесно кад узме у руке дизгине власти? Не, не мислим на Вулина и његове социјалисте, исувише је то карикатурално. Не мислим ни на Дачића и његове социјалисте. Па они су већи „трансформерси“ и од самих радикал-напредњака. Можда је Оланд бољи пример за овај лево-десни премет преко главе. Но, ако се задржимо на нашем лево-десном простору, онда је занимљива она коалиција демократа и социјалиста, односно Тадића и Дачића. Била је то коалиција нове и старе левице. И они су, скупа, направили неки полупремет и остали да дубе на глави и да нас убеђују (неуспешно или полууспешно) како чврсто „стоје на ногама“. Наравно, други ће подсетити Ципраса на социјалистичке „неуспехе“ радничког председника у Бразилу, Чавеза у Венецуели, а ваљда и Тита у Југославији (за ово последње може да се наведе да га 80 постотака Словенаца и дан-данас сматра позитивном историјском личношћу). Наш домаћи Ципрас у сукобу Давида и Голијата каже да је ближи „Немцима, Аустријанцима или скандинавским народима“ (преноси Тањуг из интервјуа Вучића за ОРФ). Још каже да је свестан српског одушевљења оним што се десило у Грчкој, али да он није одушевљен. Ципрасу жели сав успех и срећу „ако покаже да таквом политиком може да извуче земљу из кризе“. Све док премијер не рече то што рече, неколицина мојих познаника (фанова Вучића) је развијала причу о Вучићу као српском Ципрасу пре Ципраса. Но откад их је српски Ципрас демантовао, нигде их нема. Упорнији су фанови „Европе по сваку цену“. У њиховим очима Ципрас је мали, мали Давид, а Тројка је голијатски Голијат. Њихов модел понашања је познат из цртаћа (зар само отуд?): Ако их не можеш победити, придружи им се! Но, нешто нам ни придружење не иде од руке!
Комунистичка партија Грчке (ККЕ) сматра да је Сириза реформистичка, Пол Кругман да није довољно радикална, Александар Вучић да нема поверења у политику „лако ћемо“… Но, ако погледамо основне циљеве нове грчке власти – борба против хуманитарне кризе (укључујући незапосленост, сиромаштво…), ревитализација грчке економије, преговори са кредиторима ради изналажење праведних и повољних отплата дуга, борба против мита и корупције, веће учешће јавности у управљању државом – видимо утемељеност циљева у стварни живот Грчке. О томе пак, да ли је реализација циљева реформистичка, или револуционарна, радикална или нерадикална, површна или систематска, о томе се може закључивати када се започне са реализацијом циљева. Моје симпатије су на страни Сиризе и Ципраса онолико колико су назначени циљеви Сиризе истовремено и циљеви већине радника. Уверен сам да би овакве програме потписала већина радника у свим јужноевропским земљама, а богме и у већини средњоевропских, укључујући и нашу. На путу Сиризе су и Подемос у Шпанији, Здружена левица у Словенији, а Радничка фронта је већ обележена као „хрватска Сириза“. Али кога у овом контексту поменути када је у питању Србија? Нешто ми мозак стао, очи издале… или заиста никога нема. Ми сањамо друге снове! Сумњичави Александар Вучић би честитао Ципрасу – ако успе. А Жељко Веселиновић, лидер синдикалне Слоге, саучеснички честита: „Драги друже, честитам ти на убедљивој изборној победи Сиризе, важној не само за братски грчки народ, већ и све нас остале којима ће Ваш пут, надамо се, бити као светионик и водич ка свеопштој победи левице над савременим ропством који нам неолиберални капитализам намеће“. Изгледа да лидер синдикалне Слоге призива заразу, епидемију… И управо због те могућности Голијат неће бирати средства у обрачуну са Давидом!
Аутор: Срећко Михаиловић
Аутор је социолог, сарадник Центра за развој синдикализма