Kao i svake godine, krajem avgusta meseca Socijalno-ekonomski savet počinje nekakve pregovore oko povećanja minimalne zarade za narednu godinu. I ove, kao i svake godine, taj pregovarački cirkus se nastavlja sa uvek novim i novim neprijatnim iznenađenjima.
Da nije reč o jednoj veoma važnoj stvari za negde oko 1.800.000 zaposlenih, sve bi nam izgledalo kao jedna tužna komedija. Ovako glavni glumac u vidu predsednika Republike izađe još pre početka tih pregovora u javnost i iznese cifru koja će biti usvojena, a tek onda pregovarači iz Vlade, sindikata i Unije poslodavaca kreću da kao nešto rade i dogovaraju. Jadno i bedno.
Mogu misliti kako izgledaju ti pregovori gde sindikati kao nešto zatežu i traže nekakvo povećanje minimalne zarade, poslodavci kukaju, a predstavnici Vlade kao nešto balansiraju, a svi dobro znaju da je cena već davno određena i izneta u javnost, a da oni samo glume klovnove za zabavu širokih narodnih masa. Naravno da svi oni kao i statisti u bilo kom trećerazrednom filmu za to glumatanje i poniženje dobijaju apanaže.
Nije važno da li su to dobro plaćena mesta u Upravnim i Nadzornim odborima državnih institucija i javnih preduzeća, ili je to finansiranje nerada kroz fantomski Socijalno-ekonomski savet, ili je to u vidu plaćenih putovanja po luksuznim hotelima na Ženevskom jezeru, ili pak možda finansije za, zamislite, jačanje socijalnog dijaloga u zemlji u kojoj je umesto dijaloga monolog jednog čoveka postao način razgovora i komunikacije.
Sve u svemu, ta sramota i poniženje radničke klase se na kraju dobro naplati. Naplate ga oni koji već odavno nemaju nikakvog kredibiliteta niti među radnicima niti među poslodavcima. Među njima su sindikati koji već 15 godina nisu dokazivali reprezentativnost (zakonska obaveza je svake tri godine), Unija poslodavaca Srbije (privatna organizacija koja je u svoje članstvo ubrojala i zaposlene u Kliničkom centru Srbije, RTB Boru i drugim državnim institucijama, a što je ozbiljan kriminal) i predstavnici Vlade, odnosno Ministarstva rada koje vodi čovek koji ne zna razliku između ekstremiteta i genitalija i koji je pre par godina kao ministar vojni meni lično dao časnu ministarsku reč kako će Ministarstvo kupovati kamione od FAP-a pod uslovom da mi kao sindikat napravimo projekat novog kamiona smećarca. Mi naivni sa inženjerima FAP-a sve to napravimo, predamo Ministarstvu i naravno ministar se više nikada ne javi.
Da ne zaboravim i da privatnu Uniju poslodavaca Srbije vodi čovek koji je generalni direktor državnog preduzeća „Trayal“ iz Kruševca i koji je poznat po tome što je direktor koji je otpustio najviše sindikalnih aktivista u Srbiji. I sa takvim čovekom sindikati sede i kao nešto pregovaraju, umesto da bojkotuju sastanke sa čovekom koji je poznat kao grobar sindikalnog aktivizma. Ali, ipak novac koji se prima pegla sve. Postavlja se pitanje gde su poslodavci iz Šekspirove, iz kluba Privrednik, gde su tu veliki trgovinski lanci, šoping molovi, velike građevinske firme i svi ostali predstavnici krupnog kapitala, gde su ostali sindikati koji nisu kupljeni od države, razna strukovna udruženja. Nema ih, naravno, jer državi odgovaraju oni koji se prodaju za sitan novac i privilegije.
I na kraju, kako se određuje ta minimalna zarada? Pregovorima i argumentima svakako ne, jer vidimo da tu ne važi ni minimalna potrošačka korpa, ni rast troškova života, ni povećanje cena osnovnih životnih namirnica, povećanje cena struje, goriva, akciza itd. Važi samo dobra volja jednog čoveka, čoveka koji gospodari ovom državom kao monarh, koji određuje život svakog čoveka, koji gospodari dušama i telima svih nas i koji je uništio i zarobio sve institucije i sisteme u državi. On je taj koji je već odredio minimalnu zaradu za 2021. godinu. Očekujem da će to povećanje biti mizerno, da će on u svojim medijima to predstaviti kao veliku pobedu naše države i privrede nad koronom, samo zahvaljujući njemu lično i možda njegovom bratu iz Kine.
Naravno, u svom dobrom stilu i dalje će promovisati siromaštvo i bedu kao stil života koga se svi moramo dobro pridržavati i to sve u patikama od 400 evra, sakou od 5.000 evra nazdravljajući novom osiromašenju radnika Srbije bocom vina od 700 evra sa sve platom od 109.000 dinara.
Da ne bude zabune da samo kritikujemo, a ne nudimo rešenja. Predlog Udruženih sindikata Srbije Sloga je taj da minimalna zarada u Srbiji za 2021. godinu bude 300 evra, a da firme koje su dobile subvencije od države minimalnu zaradu daju u iznosu od 350 evra. Naravno da oni koji su šakom i kapom dobijali novac građana Srbije moraju više da plate. Da sam na mestu sindikata koji šatro pregovaraju, dao bih im ovu ponudu kao konačnu. Ako je prihvate – odlično, a ako ne prihvate – zna se. Generalni štrajk.
Naravno, svi znamo da se to neće desiti jer dokle god se sindikalni tajkuni i državni poslodavci namiruju iz budžeta Republike Srbije, postojaće neka vrsta mira, ali dokle? Kad radnickoj klasi dogori do nokata (a mislim da je to blizu), onda ne bih bio u koži tih pregovarača. I u Belorusiji niko nije očekivao generalni štrajk, pa smo svi svedoci kako tamo radnici menjaju državu. Pre 20 godina radnici Kolubare su pokrenuli promene u Srbiji. I sada sam siguran da će radnici ponovo biti ti koji će odlučivati o promenama u našoj zemlji.
P. S. Očekujem da „Henkelu“ iz Krusevca Socijalno-ekonomski savet odredi minimalnu zaradu od barem 500 evra jer svi znamo da je država „Henkelu“ obezbedila subvencije od 144.000 evra po svakom otvorenom radnom mestu u proizvodnji osveživača za WC šolje. Sramota je da rade za 30.000 dinara.
Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije Sloga
…