У складу са захтевом УГС Независност да на нашем сајту објавимо њихов одговор на писање о стању у „Електропорцелану“ из Аранђеловца ( линк) желели бисмо истом приликом да се извинимо:
– Представницима синдиката „Независност Електропорцелана“ због тога што смо, критиковањем руководства предузећа у којем се радницима дугује 18 зарада, очигледно повредили чланове њиховог синдиката у „Електропорцелану“ који, како видимо, то што се број неисплаћених зарада у току годину дана повећао за још 4, оцењују као релативно редовну исплату зарада. Такође, из „одговора“ се да наслутити да смо их повредили и наводећи да су просечне зараде око 20 000 (јер нас интересују зараде радника) а оне су у ствари око 26 000 (кад се упросече и зараде руководилаца). И сама критика пословодства којим су они несумњиво задовољни изгледа да захтева наше извињење. Можда ми заиста и грешимо јер нам је накако природно да пословодствима предузећа упућујемо критике, за разлику од чланова УГС Независности који су и у „Електропорцелану“ задовољни пословодством за разлику од огромне већине радника који су чланови Слоге.
– Агенцији за приватизацију Републике Србије јер се из нашег текста да закључити да смо, по свему судећи супротно чињеници да се ради о сплету случајних околности, посумњали да је на њихов избор Привременог заступника капитала и чланова органа управљања у „Електропорцелану“ утицало то што изабрани потичу из најближег окружења централе УГС Независност. Користимо ову прилику да се унапред извинимо и члановима Управа из УГС Независности у свим предузећима, установама и агенцијама које ћемо убудуће критиковати.
– Госпођи Драгици Мишљеновић, као и свим осталим запосленима у УГС Независности, због тога што се из нашег текста, апсолутно ненамерно, челницима УГС наметнуло питање да ли г-дин Чанак треба запосленима да забрани да њихови чланови породице и фамилије раде? Ми делујемо у синдикату у којем председник нема таква овлашћења, те нам тако нешто није ни пало на памет.
– Свим радницима Србије што их у Социјално Економском Савету Србије представљају овакви „синдикалисти“ које више заболи „неправда“ према члановима пословодстава фирми него неправда према радницима којима се дугују зараде, који раде у условима производње којих би се и 19. век постидео и које руководиоци прогоне, између осталог, и због синдикалног деловања.
Из тога проистиче и разумевање за њихово учествовање у фарси квази-социјалног дијалога и пристајање на срамно низак износ минималне зараде коју у СЕС договарају!