Питање: Има ли синдикализам у Србији шансе за опоравак, заправо је питање синдикалног опстанка. Није то питање акутног „бити, или не бити“, већ да ли ће синдикати таворити и лагано нестајати, или ће ући у процес ревитализације.
17.08.2014. — Већ десетак година синдикати кубуре са идентитетом, са концептом деловања, са стратегијама развоја, а о друштвеном утицају и поверењу у синдикате да и не говоримо. Синдикати у Србији у овом тренутку немају капацитете да одговоре на потребе за заштитом егзистенцијалних потреба и интереса радника.
Речју, синдикати су устукнули пред надирућим процесима прекаризације радника и општом пауперизацијом. По инертности, слабим резултатима, по препуштању догађајима – синдикати се мало разликују од „српског просека“ ефикасности било које организоване групе. Стога и стоји питање: да ли у оваквом друштву као што је наше могу да се јаве организације, удружења, институције које надилазе „српски просек“, које су боље од других? Тешко, али није немогуће. Могуће је бити барем мало бољи од других, барем мало дигнути главу, барем мало бити делотворнији од просека. То практично значи да је могуће изборити се, колико-толико, против услова који сваку организованост и институционалност гурају на српски просек нерада или лошег рада.
Но, да се вратимо нашој теми уз питање: а шта је са синдикатима у том контексту?
Пре свега треба рећи да постоји потреба са ревитализованим и снажним синдикатима, како међу радницима, тако и у цивилном друштву у целини, а на неки начин и у политичком поретку. Да је памети, потребу за снажнијим синдикатима би препознали и социјални партнери, организације капиталиста, а и сама држава. Ваља подсетити да поредак без синдиката слути на стање не-поретка, које је својевремено Хобс илустровао помоћу оног библијског чудовишта званог Бехемот. (О стању поретка и непоретка у нас, сјајно пише Милан Подунавац) Питање је, дакле, имају ли синдикати снаге за опоравак? И не само за опоравак, већ и за преузимање новог великог задатка. Синдикати су, наиме, пред новом немогућом мисијом – треба да организују прекарне раднике (иако је, како тврди Бурдије, незапослене и прекарне раднике немогуће мобилисати). Одговор на постављено питање је унеколико тестиран у синдикалном протесту поводом усвајања Закона о раду. Видело се тада много тога. На једној страни протест је био резултат сарадње два репрезентативна синдиката (Самостални и Независни), а њима су се придружили Конфедерација и „Слога“. То јесте наговештај добре могућности да се направи минимални договор о заједничким акцијама. С друге стране, протесту се нису придружили АСНС и Индустријски синдикат, док су на трећој страни поједини „кућни“ синдикати подржали доношења Закона о раду. Тачније, видели смо како се неки синдикати додворавају главном политичком патрону ради задобијања статуса клијента.
Но, појава синдикалног клијентилизма није нова… Некако се у нас често нађу патрон и клијент, а тако бива увек када се ова два актера узајмно траже. У могућој терапији синдикализма и ревитализацији синдиката у овом тексту ћемо поменути два, а у наредном још шест корака.
1) Питање дијагнозе – Огледалце, огледалце…
Српским синдикатима би, пре свега, ваљало да одбаце „чаробно огледалце“ и да се прихвате оног најобичнијег и да не питају: „Огледалце, огледалце… Огледалце моје кажи ми на свету најбољи ко је?“. Ако то не учине, у најмању руку посмртно ће их оптужити браћа Грим због плагијата! Но, изгледа да наши синдикати пре личе на грофицу Кастиљоне, талијанску куртизану и љубавницу Наполеона ИИИ, опседнуту својом лепотом и таштином која на крају са нестајањем лепоте улази у лудило. Не знам да ли на медицини уче да рана и тачна дијагноза спасава животе, или да нема добре терапије без тачне дијагнозе, али сам сигуран да би тачна дијагноза допринела животу синдиката. Доста су синдикати глумили злу, а лепу, краљицу из „Снежане…“ или ону љубавницу Наполеона ИИИ, њима је потребна реална оцена стање у којем се налазе. Треба дакле да сами себи признају да су у кризи, да сагледају корене кризе, да утврде правце деловања и да испитају расположиве снаге за превазилажење кризе.
2) Демократизација синдиката – услов свих услова.
Све наше организације су ауторитарне. Свака од њих је под руком једног човека који је окупио око себе послушнике и трабанте (или су се они окупили око њега, свеједно је). Тако је са политичким партијама, тако је са организацијама цивилног друштва, а тако је и са синдикатима. Комично је када једни почну да оптужују друге, и обратно, за ауторитарни организациону структуру. Узгред, да подсетим да је још давно Роберт Михелс извео своје чувено правило „Ко каже организација, каже и тенденција ка олигархији“ (успут речено, изгледа да је своје кључне идеје о карактеру организације Михелс формирао у млађим данима, док је био активан у синдикалном покрету). У овом контексту треба поменути реактуелизовану употребу Веберовог појма султанизам као ознаке за поједине политичке режиме (видети Линц, Чехаби и други, а у нас Антонић, Гоати, Павловић).
У савременој Србији је овај тип режима установио Милошевић, а њему су тежили и његови наследници на трону, до овог садашњег. Поента је у томе што тај тип владавине не важи само као ознака карактера политичког режима – у таквим режимима и све организације имају султанистички карактер. Да поновим, султанистичка је управљачка структура политичких партија и других политичких организације, удружења грађана, невладиних организација, а на крају и свих организација цивилног друштва. Наравно да синдикати нису никакав узузетак. Отуда се демократизација синдиката намеће као услов свих услова за ревитализацију синдиката. Без демократске расправе унутар синдиката не може се рачунати на било какав помак набоље.
Аутор је Срећко Михајловић, социолог, сарадник Центра за развој синдикализма. Објавио лист „Данас“ /линк/
Već desetak godina sindikati kubure sa identitetom, sa konceptom delovanja, sa strategijama razvoja, a o društvenom uticaju i poverenju u sindikate da i ne govorimo. Sindikati u Srbiji u ovom trenutku nemaju kapacitete da odgovore na potrebe za zaštitom egzistencijalnih potreba i interesa radnika. Rečju, sindikati su ustuknuli pred nadirućim procesima prekarizacije radnika i opštom pauperizacijom. Po inertnosti, slabim rezultatima, po prepuštanju događajima – sindikati se malo razlikuju od „srpskog proseka“ efikasnosti bilo koje organizovane grupe. Stoga i stoji pitanje: da li u ovakvom društvu kao što je naše mogu da se jave organizacije, udruženja, institucije koje nadilaze „srpski prosek“, koje su bolje od drugih? Teško, ali nije nemoguće. Moguće je biti barem malo bolji od drugih, barem malo dignuti glavu, barem malo biti delotvorniji od proseka. To praktično znači da je moguće izboriti se, koliko-toliko, protiv uslova koji svaku organizovanost i institucionalnost guraju na srpski prosek nerada ili lošeg rada. No, da se vratimo našoj temi uz pitanje: a šta je sa sindikatima u tom kontekstu?
Pre svega treba reći da postoji potreba sa revitalizovanim i snažnim sindikatima, kako među radnicima, tako i u civilnom društvu u celini, a na neki način i u političkom poretku. Da je pameti, potrebu za snažnijim sindikatima bi prepoznali i socijalni partneri, organizacije kapitalista, a i sama država. Valja podsetiti da poredak bez sindikata sluti na stanje ne-poretka, koje je svojevremeno Hobs ilustrovao pomoću onog biblijskog čudovišta zvanog Behemot. (O stanju poretka i neporetka u nas, sjajno piše Milan Podunavac) Pitanje je, dakle, imaju li sindikati snage za oporavak? I ne samo za oporavak, već i za preuzimanje novog velikog zadatka. Sindikati su, naime, pred novom nemogućom misijom – treba da organizuju prekarne radnike (iako je, kako tvrdi Burdije, nezaposlene i prekarne radnike nemoguće mobilisati). Odgovor na postavljeno pitanje je unekoliko testiran u sindikalnom protestu povodom usvajanja Zakona o radu. Videlo se tada mnogo toga. Na jednoj strani protest je bio rezultat saradnje dva reprezentativna sindikata (Samostalni i Nezavisni), a njima su se pridružili Konfederacija i „Sloga“. To jeste nagoveštaj dobre mogućnosti da se napravi minimalni dogovor o zajedničkim akcijama. S druge strane, protestu se nisu pridružili ASNS i Industrijski sindikat, dok su na trećoj strani pojedini „kućni“ sindikati podržali donošenja Zakona o radu. Tačnije, videli smo kako se neki sindikati dodvoravaju glavnom političkom patronu radi zadobijanja statusa klijenta. No, pojava sindikalnog klijentilizma nije nova… Nekako se u nas često nađu patron i klijent, a tako biva uvek kada se ova dva aktera uzajmno traže. U mogućoj terapiji sindikalizma i revitalizaciji sindikata u ovom tekstu ćemo pomenuti dva, a u narednom još šest koraka.
1) Pitanje dijagnoze – Ogledalce, ogledalce…
Srpskim sindikatima bi, pre svega, valjalo da odbace „čarobno ogledalce“ i da se prihvate onog najobičnijeg i da ne pitaju: „Ogledalce, ogledalce… Ogledalce moje kaži mi na svetu najbolji ko je?“. Ako to ne učine, u najmanju ruku posmrtno će ih optužiti braća Grim zbog plagijata! No, izgleda da naši sindikati pre liče na groficu Kastiljone, talijansku kurtizanu i ljubavnicu Napoleona III, opsednutu svojom lepotom i taštinom koja na kraju sa nestajanjem lepote ulazi u ludilo. Ne znam da li na medicini uče da rana i tačna dijagnoza spasava živote, ili da nema dobre terapije bez tačne dijagnoze, ali sam siguran da bi tačna dijagnoza doprinela životu sindikata. Dosta su sindikati glumili zlu, a lepu, kraljicu iz „Snežane…“ ili onu ljubavnicu Napoleona III, njima je potrebna realna ocena stanje u kojem se nalaze. Treba dakle da sami sebi priznaju da su u krizi, da sagledaju korene krize, da utvrde pravce delovanja i da ispitaju raspoložive snage za prevazilaženje krize.
2) Demokratizacija sindikata – uslov svih uslova.
Sve naše organizacije su autoritarne. Svaka od njih je pod rukom jednog čoveka koji je okupio oko sebe poslušnike i trabante (ili su se oni okupili oko njega, svejedno je). Tako je sa političkim partijama, tako je sa organizacijama civilnog društva, a tako je i sa sindikatima. Komično je kada jedni počnu da optužuju druge, i obratno, za autoritarni organizacionu strukturu. Uzgred, da podsetim da je još davno Robert Mihels izveo svoje čuveno pravilo „Ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji“ (usput rečeno, izgleda da je svoje ključne ideje o karakteru organizacije Mihels formirao u mlađim danima, dok je bio aktivan u sindikalnom pokretu). U ovom kontekstu treba pomenuti reaktuelizovanu upotrebu Veberovog pojma sultanizam kao oznake za pojedine političke režime (videti Linc, Čehabi i drugi, a u nas Antonić, Goati, Pavlović). U savremenoj Srbiji je ovaj tip režima ustanovio Milošević, a njemu su težili i njegovi naslednici na tronu, do ovog sadašnjeg. Poenta je u tome što taj tip vladavine ne važi samo kao oznaka karaktera političkog režima – u takvim režimima i sve organizacije imaju sultanistički karakter. Da ponovim, sultanistička je upravljačka struktura političkih partija i drugih političkih organizacije, udruženja građana, nevladinih organizacija, a na kraju i svih organizacija civilnog društva. Naravno da sindikati nisu nikakav uzuzetak. Otuda se demokratizacija sindikata nameće kao uslov svih uslova za revitalizaciju sindikata. Bez demokratske rasprave unutar sindikata ne može se računati na bilo kakav pomak nabolje.
Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org
– See more at: http://www.danas.rs/dodaci/biznis/ima_li_nade_za_sindikate_u_srbiji.27.html?news_id=287337#sthash.LpmVmr2C.dpuf
Već desetak godina sindikati kubure sa identitetom, sa konceptom delovanja, sa strategijama razvoja, a o društvenom uticaju i poverenju u sindikate da i ne govorimo. Sindikati u Srbiji u ovom trenutku nemaju kapacitete da odgovore na potrebe za zaštitom egzistencijalnih potreba i interesa radnika. Rečju, sindikati su ustuknuli pred nadirućim procesima prekarizacije radnika i opštom pauperizacijom. Po inertnosti, slabim rezultatima, po prepuštanju događajima – sindikati se malo razlikuju od „srpskog proseka“ efikasnosti bilo koje organizovane grupe. Stoga i stoji pitanje: da li u ovakvom društvu kao što je naše mogu da se jave organizacije, udruženja, institucije koje nadilaze „srpski prosek“, koje su bolje od drugih? Teško, ali nije nemoguće. Moguće je biti barem malo bolji od drugih, barem malo dignuti glavu, barem malo biti delotvorniji od proseka. To praktično znači da je moguće izboriti se, koliko-toliko, protiv uslova koji svaku organizovanost i institucionalnost guraju na srpski prosek nerada ili lošeg rada. No, da se vratimo našoj temi uz pitanje: a šta je sa sindikatima u tom kontekstu?
Pre svega treba reći da postoji potreba sa revitalizovanim i snažnim sindikatima, kako među radnicima, tako i u civilnom društvu u celini, a na neki način i u političkom poretku. Da je pameti, potrebu za snažnijim sindikatima bi prepoznali i socijalni partneri, organizacije kapitalista, a i sama država. Valja podsetiti da poredak bez sindikata sluti na stanje ne-poretka, koje je svojevremeno Hobs ilustrovao pomoću onog biblijskog čudovišta zvanog Behemot. (O stanju poretka i neporetka u nas, sjajno piše Milan Podunavac) Pitanje je, dakle, imaju li sindikati snage za oporavak? I ne samo za oporavak, već i za preuzimanje novog velikog zadatka. Sindikati su, naime, pred novom nemogućom misijom – treba da organizuju prekarne radnike (iako je, kako tvrdi Burdije, nezaposlene i prekarne radnike nemoguće mobilisati). Odgovor na postavljeno pitanje je unekoliko testiran u sindikalnom protestu povodom usvajanja Zakona o radu. Videlo se tada mnogo toga. Na jednoj strani protest je bio rezultat saradnje dva reprezentativna sindikata (Samostalni i Nezavisni), a njima su se pridružili Konfederacija i „Sloga“. To jeste nagoveštaj dobre mogućnosti da se napravi minimalni dogovor o zajedničkim akcijama. S druge strane, protestu se nisu pridružili ASNS i Industrijski sindikat, dok su na trećoj strani pojedini „kućni“ sindikati podržali donošenja Zakona o radu. Tačnije, videli smo kako se neki sindikati dodvoravaju glavnom političkom patronu radi zadobijanja statusa klijenta. No, pojava sindikalnog klijentilizma nije nova… Nekako se u nas često nađu patron i klijent, a tako biva uvek kada se ova dva aktera uzajmno traže. U mogućoj terapiji sindikalizma i revitalizaciji sindikata u ovom tekstu ćemo pomenuti dva, a u narednom još šest koraka.
1) Pitanje dijagnoze – Ogledalce, ogledalce…
Srpskim sindikatima bi, pre svega, valjalo da odbace „čarobno ogledalce“ i da se prihvate onog najobičnijeg i da ne pitaju: „Ogledalce, ogledalce… Ogledalce moje kaži mi na svetu najbolji ko je?“. Ako to ne učine, u najmanju ruku posmrtno će ih optužiti braća Grim zbog plagijata! No, izgleda da naši sindikati pre liče na groficu Kastiljone, talijansku kurtizanu i ljubavnicu Napoleona III, opsednutu svojom lepotom i taštinom koja na kraju sa nestajanjem lepote ulazi u ludilo. Ne znam da li na medicini uče da rana i tačna dijagnoza spasava živote, ili da nema dobre terapije bez tačne dijagnoze, ali sam siguran da bi tačna dijagnoza doprinela životu sindikata. Dosta su sindikati glumili zlu, a lepu, kraljicu iz „Snežane…“ ili onu ljubavnicu Napoleona III, njima je potrebna realna ocena stanje u kojem se nalaze. Treba dakle da sami sebi priznaju da su u krizi, da sagledaju korene krize, da utvrde pravce delovanja i da ispitaju raspoložive snage za prevazilaženje krize.
2) Demokratizacija sindikata – uslov svih uslova.
Sve naše organizacije su autoritarne. Svaka od njih je pod rukom jednog čoveka koji je okupio oko sebe poslušnike i trabante (ili su se oni okupili oko njega, svejedno je). Tako je sa političkim partijama, tako je sa organizacijama civilnog društva, a tako je i sa sindikatima. Komično je kada jedni počnu da optužuju druge, i obratno, za autoritarni organizacionu strukturu. Uzgred, da podsetim da je još davno Robert Mihels izveo svoje čuveno pravilo „Ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji“ (usput rečeno, izgleda da je svoje ključne ideje o karakteru organizacije Mihels formirao u mlađim danima, dok je bio aktivan u sindikalnom pokretu). U ovom kontekstu treba pomenuti reaktuelizovanu upotrebu Veberovog pojma sultanizam kao oznake za pojedine političke režime (videti Linc, Čehabi i drugi, a u nas Antonić, Goati, Pavlović). U savremenoj Srbiji je ovaj tip režima ustanovio Milošević, a njemu su težili i njegovi naslednici na tronu, do ovog sadašnjeg. Poenta je u tome što taj tip vladavine ne važi samo kao oznaka karaktera političkog režima – u takvim režimima i sve organizacije imaju sultanistički karakter. Da ponovim, sultanistička je upravljačka struktura političkih partija i drugih političkih organizacije, udruženja građana, nevladinih organizacija, a na kraju i svih organizacija civilnog društva. Naravno da sindikati nisu nikakav uzuzetak. Otuda se demokratizacija sindikata nameće kao uslov svih uslova za revitalizaciju sindikata. Bez demokratske rasprave unutar sindikata ne može se računati na bilo kakav pomak nabolje.
Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma www.sindikalizam.org
– See more at: http://www.danas.rs/dodaci/biznis/ima_li_nade_za_sindikate_u_srbiji.27.html?news_id=287337#sthash.LpmVmr2C.dpuf