ПИШЕ: Владимир Радосављевић, потпредседник УСС „“СЛОГА“
Да ли мислите да човек који дође да вам отпуши шахту, често дубоко загазећи у оно што сте тамо одбацили, треба да за такве ствари буде довољно плаћен да би могао да прехрани своју децу?
У покушају да разумемо шта је то што је пресудно кад посматрамо наше синдикалне неуспехе, односно шта је узрок млаком отпору радника и становништва према мерама Владе Србије које су несумњиво уперене против наших интереса, али и основних права, има више разлога због којих би требало да се сви запитамо колико на то утиче и недостатак међусобне солидарности.
Вешто манипулишући чињеницом о нашој неспособности да бар покушамо објективно да сагледавамо и проблеме припадника других професија, увек их посматрајући као групе чији интереси су у сукобу са нашим сопственим, власти подгревају те поделе и сукобе. Мало, мало, па чујете о потреби заштите једног профила запослених у односу на друге, једног слоја становништва у односу на друге.
Радници бандитски приватизованих предузећа, многи при том оставши без радних места, или оставши на њима али уз нередовне и минималне зараде, крајњу неизвесност, неуплаћене доприносе и неоверене здравствене књижице, са игноранцијом, а неретко и уз гнушање и протествовање гледају на проблеме запослених у јавном сектору. Уз довитљиве констатације („дошла маца на вратанца“, „сад и ви да видите како Муса дере јарца“ и сл.) просто ликују над судбином оних којима се данас смањују зараде и прети отказима. Све су чешћи и јавно изнети предлози типа: кад смо ми на минималцу, ајмо сви на минималац! Тад би ваљда овима који су већ на минималцу било лакше? Да небих улазио у причу о томе да већ непоштовање чињенице да је неко да би био доктор (дакле- „паразит система“, како га виде и промовишу поклоници неолиберализма у Србији) у своје занимање уложио најмање 20 година редовног школовања и опредељење да се школује доживотно (јер другачије се то не може), довољно за карактеризацију онога ко тако размишља, покушаћу на погрешност таквог размишљања да укажем сликовитије- можете ли ви без тих људи? Да ли сте у животу отворили па закрпили некога, успут му чачкајући по утроби? Или, колико сте способни да својој деци сами помогнете око учења, да ли имате увек довољно знања и живаца за то? Да ли мислите да човек који дође да вам отпуши шахту, често дубоко загазећи у оно што сте тамо одбацили, треба да за такве ствари буде довољно плаћен да би могао да прехрани своју децу? Колико таквих питања или примера треба да наведем да бисте размислили – шта су вам ти људи криви? Да ли су они могли да сачувају вашу фабрику онда док сте и сами набијали главу у песак и били мањи од маковог зрна, све плашећи се да не будете на некој црној листи и не останете и без те цркавице коју вам удељују. Теоријски – јесу и они криви. Сви смо криви! Сви смо набијали главу у песак, сви смо се крили и сви смо били кукавице, често заслепљени вером у неку од политичких пијавица који су нам пљачкање нас самих вешто завијали у обланде виших циљева.
Морамо што пре да схватимо – преварени смо! Искористили су све наше слабости. Искористили су, између осталог, и одсуство емпатије за проблеме других, које су вешто и сами подгревали. Само сложни, удружени, препознати међусобно као припадници исте класе обесправљених, експлоатисаних, опљачканих… само солидарни, спремни да се жртвујемо за права и положај своје браће, имамо шансу да се колико- толико одбранимо од спреге банкара, тајкуна и политичара који нам затежу „свилен гајтан“ неолиберализма око врата!
ПС: У данима и месецима када се смењују штрајкови и протести просветних радника, здравствених радника, полицајаца, адвоката, радника свих профила и квалификација, јако је интересантан и, за тему о којој пишем сликовит, пример запослених у једној установи за коју сам сигуран да ће се сви сложити да је јако важна, а коју у напред описаној „шуми“ незадовољних чини ми се, нико не види и не помиње. Ради се о запосленима у предшколском образовању, у „вртићима“. Склоне подели на ове и оне молим да ми помогну у дефинисању: где сврстати запослене у вртићима? Међу њима су васпитно образовно особље (учитељи), медицинско особље (медицинске сестре), као и радници свих могућих профила (од занатлија у одржавању, преко спремачица, до куварица…). Где да их сврстамо? Да ли подржавате запослене у вртићима у борби за побољшање материјалног положаја и услова рада? Да ли мислите да је свеједно у чијим рукама остављамо свакодневно судбину наших најмилијих и најмлађих? Сигуран сам да, бар озбиљна већина вас, мисли да није свеједно. А ти људи, запослени у вртићима , имају гомилу проблема – од егзистенцијалних до оних са каквим средствима и у каквим условима раде. При томе, треба да буду довољно образовани, стрпљиви, педантни, забавни… да би наша деца из њихове установе излазила задовољна, а и ми са њима задовољни.
О проблемима тих запослених може се једино у посебном тексту, који њихова количина и значај заслужују, али , до тада би могли да размислимо – да ли је логично да сви будемо солидарни са њиховом борбом за решавање тих проблема? Да ли је оправдана оволика „невидљивост“ проблема које припадници тако важних колектива за све нас, на жалост, имају?