[divider]ПИШЕ: Владимир Радосављевић, потпредседник УСС „Слога“[divider]
Пустили смо корење дубоко, и не пада нам на памет да ћемо, један по један, сви бити посечени. Јер, ако се наш тигар хвали како непрестано добија похвале од оних који нас на сваком кораку секу, шта би друго могли очекивати сем дана када ћемо и сами, посечени, трупити о тло.
Одавно нисам писао, а кад се то деси, нађем се у тешкој недоумици: шта, од гомиле глупости и идиотлука којима смо окружени, и којима смо изложени, издвојити као тему? Све што наши властодршци одлуче, све што кажу, све што ураде… је повод за реакцију.
У шуми информација којима смо, као баражној паљби, свакодневно изложени, немогуће је неку посебно издвојити. Јер, ради се о „чудној шуми“, налик оној из истоимене песме ЈУ групе.
Владимир Радосављевић
Баш као и у тој песми, у којој медвед плеше са лисицом, а придружују им се и сва остала шумска створења, све до љутог обада који плеше са бубамаром, и слонице са мишем…и у Србији смо сведоци плеса разних ликова које нам је, иначе, у нормалним околностима, тешко замислити у пару. Вулин (квази-левичар, квази- Че, квази- човек…) ужива у плесу са Законом о раду који представља, по речима и самих његових партијских колега „коначан смртни ударац радништву Србије“!
Молим поштене колеге из осталих синдиката да ми не замере, али не могу да не напишем да мислим да су се и руководства њихових синдиката придружила овом перформансу министра рада, импровизујући млаки „отпор“ усвајању овог закона оличен у протесту на којем су окупили мање људи него што у синдикатима имају запослених. Општој иганци допринос је дала и нова министарка привреде интересантним тумачењима како ће сва поражавајућа решења из поменутог закона по раднике Србије, бити у њиховом интересу!? Можда су нама, обичном дрвећу из шуме, који игранку гледамо са стране, њена тумачења помало нејасна и због чињенице да њен плес нема никакве додирне тачке са традицијом наше „шуме“, јер је у њу дошла из удаљене, Боливијске… Има ту још много интересантних ликова, попут оног атеничког лисца за којег се прича да једини током игранке није направио ни један „селфи“ јер га нико није опоменуо да мобилни телефон држи наопако… Или министра просвете који никако не налази ни једног партнера за плес, играјући неку чудну игру због које остали мисле да је у нашу „шуму“ долетео директно из свемира (од Марса па надаље)… Некад је у моди била „јеж“ фризура, а њен можда и најсимпатичнији протагониста био човек који нам је објаснио да се укида ТВ претплата, и од сада ћемо имати да плаћамо само ТВ таксу, ако мислимо да даље пратимо дешавања у „чудној шуми“. А, и ако не мислимо! Ко нас пита?
И тако, кажем (тј. пишем), заиста менаџерија чудних ликова, баш као и у помињаној песми. Али, и у песми, и у нашој „шуми“, зна се ко је главни лик! Зна се ко се појављује кад се „земља тресе“! Зна се ко је тигар! Звани Кан!
Појава тог лика песми, и плесу у нашој „шуми“, ипак оставља највећи утисак, неупоредив са било којим другим ликом. Његово искуство је огромно – тај је од плесања са четничким војводама , преко белосветских саветника, стигао до тога да постане омиљени партнер Ангели лично! Навикли на њега таквог какав је, никога није изненадио и његов плес са шумским тајкунима, којима је понудио руковођење најважнијим ресурсима и шумском инфраструктуром! И тако је највећи, најјачи, најлукавији, нај…нај…нај… постао омиљени партнер и дојучерашњим унутаршумским политичким противницима (од змија које су промениле кожу, до вука који је променио длаку, а промениће и кожу, само ако буде морао) али свих створења које живе ван наше шуме, али о њој „брину“ као да им је рођена. Дакле Ангели, и свим осталим Ангелама!!! Нескривене су симпатије. То што изливи тих симпатија стижу управо од оних који већ доста дуго секу дрвеће које нашу шуму чини, као да никога више и не секира. Што да се нервирамо? Ми смо ионако само беспомично дрвеће које једва да понекад зањише гранама, колико да створимо ( и сами себи) осећај да смо још живи.
Пустили смо корење дубоко, и не пада нам на памет да ћемо, један по један, сви бити посечени. Јер, ако се наш тигар хвали како непрестано добија похвале од оних који нас на сваком кораку секу, шта би друго могли очекивати сем дана када ћемо и сами, посечени, трупити о тло. Можда се тад и пробудимо, и помислимо да је можда требало, док је још било времена, да удружујемо гране, и размашемо се у ветар који би из наше шуме одувао ове ликове у њиховом скарадном плесу? Или ћемо и даље њихов плес да пратимо као плес у „чудној шуми“ , занемарујући и даље чињеницу да је та шума, ипак, наша!
ПС – не знам од куда ми баш то паде на памет док завршавам још један текст чији ће учинак, као и свих претходних уосталом, не сумњам, бити јалов, али… сетих се негде прочитаног (Меша Селимовић, о разговору са једним старцем , негде у источној Босни, после „оног „ рата, ако се добро сећам).
На питање: „ Како је, стари?“ он је одговорио отприлике: „ Добро је! Не бране трпети!“