Удружени синдикати Србије „Слога“, након данашњег јавног позива председника Владе Александра Вучића, којим је позвао све грађане и синдикате да помогну у спровођењу реформи и изградњи боље Србије, први се одазивају позиву и нуде конкретна решења за предузећа у реструктуирању и фирме у портфолију Агенције за приватизацију.
“Слоги“ се врло често спочитава да је синдикат који стално критикује Владу и не нуди конкретна решења којим би се предузећа у реструктуирању опоравила, покренула производња, а хиљаде радника спасило од отказа који ће их одвести у још већу беду и сиромаштво.
То апсолутно није тачно, јер је нама као синдикату итекако стало до заштите свих радника, посебно оних у предузећима у реструктуирању и чија судбина и будућност виси о концу.
Врло озбиљно пратимо ситуацију у привреди, а наш тим је у сталном раду на могућим решењима, те се у складу са јавним позивом премијера осећамо позваним да Влади Србије, премијеру, али и јавности у кратким цртама представимо наш План за решење предузећа у реструктуирању и фирме у портфолију Агенције за приватизацију.
Наравно, уколико су намере позива искрене, спремни смо увек да седнемо и детаљније прикажемо конкретна решења.
ПРЕДЛОГ ЗА РЕШАВАЊЕ ПРОБЛЕМА
ФИРМИ У РЕСТРУКТУИРАЊУ И ФИРМИ У ПОРТФОЛИЈУ АГЕНЦИЈЕ ЗА ПРИВАТИЗАЦИЈУ ВЛАДЕ СРБИЈЕ
Предлог за решавање проблема и приватизације фирми у реструктурирању, као и оних које се налазе „у портфолију“ Агенције за приватизацију (тј. којима и даље „руководи“ влада), требало би првенствено да се посматра у контексту апсурдне ситуације да се истовремено држава осећа таоцем ових предузећа на путу ка успостављању стабилне и способне привреде, док се радници у тим предузећима осећају као таоци државе, односно њене неспособности да те проблем реши.
У том контексту, решење које ми предлажемо подразумева обострану деобу ризика и одговорности, али и шанси државе као послодавца, и радника као угрожених непримањем зарада и неизвесном будућношћу. То се може постићи реализацијом овог Предлога који у основи садржи успостављање концепта радничког акционарства у тим предузећима. Предлог предвиђа неколико основних корака:
1) Фирму која је предмет реструктурирања увести у стање мировања. Распустити све управљачке органе постављене од стране владе.
2) Формирати интерну комисију састављену од радника фирме која би имала рок од 90 дана да направи прецизне Билансе стања и успеха. Ово је изузетно важно и потребно како би се утврдило стварно стање у фирми, а самим тим и њена стварна (тржишна) вредност.
3) Ангажовати ревизорску фирму (коју би платила влада) која би асистирала приликом израде Биланса.
4) На основу урађених Биланса, у року од 30 дана регистровати фирму као А.Д., у Централном регистру ХОВ, и тачно утврдити колико акција којем раднику припада (власничка структура). Основни критеријум би ТРЕБАЛО да буде број година проведених на раду у фирми, као и стручна спрема.
5) У року од 45 дана формирати управљачке органе фирме: -Скупштину Акционара(СА), спровођењем избора на којима учествују власници фирме (запослени у њој). -Управни (УО) и Надзорни одбор(НО), делегирањем и гласањем у СА -Директора- којег именује и бира УО, са дискреционим правом да то буд са или без конкурса.
6) У року од 45 дана од формирања новог руководства фирме, направити прелиминарни „бусинесс“ план, (усваја га СА, на предлог Директора и УО) ,на основу којег би били тачно дефинисани највећи краткорочни и средњерочни пословни приоритети фирме. На основу тог плана, од владе РС добити гаранције на основу којих би се повукле најповољније кредитне линије за покретање производње и/или наставак делатности.
7) Влада РС би била у обавези да током овог периода исплаћује субвенције радницима у виду исплате минималца.
8) По истеку овог периода, престаје обавеза владе да субвенционише фирму која је трансформисана у приватно А.Д.
9) Увести мораторијум на продају акција фирме на Берзи на рок од 24 месеца, како би се спречио евентуални финансијски напад на фирму пре него што она проба да покрене производњу.
10) По пуштању акција на Берзу, увести „право прече куповине“, како би се омогућило да радници који не желе да продају своје акције, добију могућност да први откупе акције радника који своје акције желе да продају.
Специфично за многе од ових фирми би било и прописивање обавезе јавних предузећа да при куповини, нпр, возила, репроматеријала, сировина…имају прописану процентуалну обавезу набавке истих од домаћих произвођача, што би морало да се уреди неким другим законима или уредбама Владе…
Један од могућих проблема који би требало решити је проблем радника који су напустили фирму уз отпремнине и пензионера, зато што би подела акција њима довела до тзв. „моралног хазарда“, у односу на раднике који су остали у фирми.
ПРЕДЛОГ – да приликом утврђивања броја акција појединачних акционара, радници који су још увек запослени буду у осетној предности у односу на бивше раднике и пензионере који су део, или цео радни век провели у предузећу. Ово се односи само на оне који већ нису остварили право стицања акција у некој другој фирми. Та предност се може остварити , рецимо, тако што се одређен број акција предузећа сразмерно подели свим запосленима који си у тренутку поделе акција у радном односу фирми, а остатак на основу радног стажа и квалификација. Та предност се , такође, може остварити и приликом конституисања СА, на тај начин што би представници акционара- запослених у фирми, били бројнији у односу на акционаре који више нису запослени у њој.
АЛТЕРНАТИВА – радницима који су још увек запослени и осталима се деле акције по истим критеријумима, али они који више не раде у фирми добијају акције без права управљања.
Ово би био конкретан почетни предлог ,који би осим за фирме у реструктуирању, важио и за фирме које се налазе у „портфолију“ Агенције за приватизацију. Све ово са идејом да се у року од годину до годину и по дана, Агенција за приватизацију (као извор апсолутно највеће СИСТЕМСКЕ корупције) потпуно укине.
Радници би у овом случају били власници 100 одсто акција, те као такви груписали управљачка права око својих представника у Скупштини Акционара, који даље бирају Управни одбор, а ови директора. Ови органи такође, од оперативног рада, до стратешког плана,имају апсолутно право одлучивања.
Мислимо да је ово најбрже , а опет и најбоље и најправичније решење. Нити држава треба да буде вечити талац ових фирми, нити радници у њима таоци државе. На овај начин се дели ризик, а евентуални успех иде првенствено на рачун радника. То су радници који годинама „намичу“ са зарадама, и њихов првенствени циљ нису дивиденде и слично, већ стварање услова за стабилно пословање фирме и редовне приходе.
То повећава шансе да радничко акционарство одржи, и радници не пожуре са продајом акција, чим им се то омогући. И још, уз добро објашњење, верујемо да ни у Скупштини не би доносили одлуке као плод лакомости- дај што више док има, већ би заиста размишљали и о стратегији развоја, улагањима, дугорочним инвестицијама и слично- што даје наду да то могу постати заиста успешне фирме…