Извор: mediagroup021.rs, 20. август 2015. – Пре три и по месеца је обележен још један у низу празника рада масовним изласком радничке класе и свих оних који се тако осећају на пропланке и излетишта наше земље поносне, далеко од места места збивања радње која је довела до тога да Први мај буде нерадан дан. Да нисмо у Србији, овај интервју би био закаснела реакција на прошла догађања, међутим код нас никад није досадно. Увек има о чему да се прича и пише. Право на рад је постало привилегија, обрнули смо пун круг и дошли на почетак приче. Шта о свему мисли председник синдиката „Слога“ Жељко Веселиновић, сазнаћемо из редова који следе.
Лето је и чини се да су у Србији све активности замрле, па и синдикалне. Из Владе се најављује нова тура отказа на јесен, шта ће синдикат учинити по том питању?
По питању нових отпуштања на јесен, на жалост мислим да се ништа озбиљније неће догодити из разлога што се вруће јесени најављују годинама уназад, а на крају ништа од тога. Докле год су лажно репрезентативни синдикати продужена рука власти и докле год их свака власт фаворизује и плаћа за нерад и аминовање антирадничких закона до тада се ништа набоље неће десити. Додуше, морам да кажем и да су наши радници практично кукавице, јер веома мали број се одлучује да се бори за своја права кроз протесте или штрајкове. На такве потезе се одлучују парцијално и по правилу онда када је све готово, тако да мислим да ће и ова јесен проћи исто као и свака раније, а то значи прича и празне претње без акције. Ми ћемо се као Удружени синдикати Србије Слога у зависности од потеза Владе одлучити на вид протеста или борбе, као и од спремности људи да нас следе и иду за нама. Ми ћемо пробати, а на радницима је хоће ли на то пристати или не. Уколико буду пасивни спаса им нема, ни њима, а ни нама синдикатима, јер не може ни један генерал у борбу без војске, ако војска почне да се повлачи свака битка је унапред изгубљена.
Како коментаришете то да у Србији, чини се, једино Влада ради, док је назпосленост и даље веома велика?
Влада Србије ради управо све супротно од онога сто је обећавала, а то су отпуштања, смањење плата и пензиј , гашење и уводјење стечаја у фирмама у рестуктуирању. Једно причају, друго раде, треће мисле. Медијска блокада на сваком кораку. Таблоидне телевизије и новине раде свој посао испирајући народу мозак са разним „паровима, фармама, великом браћом“ и сличним ријалитијима које и служе за затупљивање народа и скретање пажње са озбиљних проблема и наравно да фингираним статистичким подацима и лазним фантомским запошљавањем замазују народу очи. Чињеница је да незапосленост у Србији никада већа и да на 1.650.000 запослених имамо висе од 800.000 званично, а преко милион незванично незапослених. По чему испада да је незапосленост већа од 35% што је историјски неуспех и историјски минимум. Е сад, докле год народ буде ћутао, докле год такве лажи буду пролазиле, дотле ће такву „научну фантастику“ слободно моћи да нам сервирају сваки дан. Ускоро очекујем да чујем приче и да смо јачи економски и од Немачке, Шведске, Норвешке, Швајцарске и других земаља са најквалитетнијим животом.
Улога синдиката у Србији је обесмишљена, мишљење је већине. Када ће синдикална борба почети да даје разултате, а да то нису летовања,полутке, лук или кромпир на рате?
Синдикати ће бити овакви, на жалост,докле год радници буду то дозвољавали. Када би радници били свесни, када би били чланови синдиката због идеје, а не ради због полутки и позајмица, синдикат ће бити као задруга или стр. Ми на жалост немамо културу синдикалног организовања, имамо посвадјане и подељене синдикате и лидере, држава има своје синдикате којима манипулише, има друге који једва чекају да удју под скуте власти и један мали број где сматрам и нас као независне организације које покушавају, доста безуспешно да промене неке ствари. Држави треба озбиљан закон о синдикатима, потпуна независност синдиката од сваке власти, подела синдикалне имовине и промене на челима свих синдиката да би уопште могло и доћи до било каквог вида сарадње. Када нисмо успели да се јединствено боримо против закона о раду, онда нећемо успети ни у чему другом, тако да мислим да синдикати уколико не надју снагу за такве промене и реформе доћи ћемо до тога да више нецжће ни постојати. Пре само 15 година синдикална организованост је била више од 80%, док је данас само око 25% синдикално организованих са трендом смањења и то је поражавајуца чињеница против које се не моземо борити, јер се свакога дана гасе фирме и радници остају без посла.
Имају ли синдикати право на политичку опредељеност или треба строго да се држе радничких права?
Синдикати имају право да се организују и делују политички као свуда у нормалном свету. Свако ко каже да синдикат не треба да се бави политиком просто говори неистину, јер свуда у свету су чланови синдиката и чланови парламента тих земаља. У Америци уколико председнички кандидат не добије подршку синдиката не може никада бити изабран за председника. У Немачком Бундестагу више од половине чланова потичу из синдиката. Слично је и у многим другим земљама. Разлог за то је тај да се само кроз парламенте где се закони и доносе може борити против тих закона, али та истина није прихватљива ни за већину политичких партија, а ни за неке синдикате јер тако чувају свој монопол. Било је изолованих случајева када су поједини представници синдиката били чланови скупштине, али безуспешно. И ми смо на последњим парламентарним изборима имали једног свог представника који је ту ушао сасвим случајно грешком оних који су предали листу, а не нашом вољом и веома брзо после уласка у парламент искљуцен је из синдиката због кршења статута и споразуме које је синдикат потписао, покушао је да за рачун поједних људи из власти уруши синдикат изнутра, када у томе није успео пресао је у партију крупног капитала и издао радницке интересе. Практично је за новац продао радницжчки мандат. Свуда у свету се за крадју одговара на суду, а једино се овде прелетачи наградјују. На сву срећу постоји и суд јавности тако да ћемо од јесени кренути у једну веома јаку кампању враћања нашег мандата од неморалног посланика, а верујем да ће та кампања бити интересантна свима, па чак и таблоидима, јер нам је циљ да свима покажемо да се крадја не исплати. У сваком случају вероватно ћемо и у наредном периоду бити политички ангажовани, са киме за сад не знам, али врло брзо ћемо донети и ту одлуку у зависности од нивоа избора који буду расписани, наравно да ћемо овај пут бирати квалитетније кандидате. У међувремену је синдикат основао и Покрет радника Слога кроз који ћемо наставити политичку борбу и где желимо да будемо авангарда у синдикално политичким утакмицама. Верујем да ћемо кроз тај покрет и у неколико општина и градова изаћи и самостално на изборе где ћемо сигуран сам остварити добре резултате.
Постоји ли развијена синдикална мрежа у приватним предузећима ? Колики је реални утицај синдиката у њима?
Што се тиче приватних предузећа ситуација је веома лоша, јер у већини тих компанија синдикати не постоје. Постоје махом у оним фирмама где су приватници купили предузеће, задржали основну делатност и где је синдикат практично наследјен. Постоји можда у јос неколико гринфилд компанија, пре свега мислим на фирме из Немачке или Америке које имају дугогодишњу традицију синдикалног организовања и који не бране формирање синдиката. Ту је исто тешко, али смо успели у неколицини и да потпишемо колективни уговор који се поштује. Навешћу само неке од примера као сто су Леони из Прокупља, Купер Тајерс из Крушевца, Дексленмајер из Зрењанина, Еатон Електрик из Сремске Митовице и можда још неки мали број. Тамо где су власници домаћи послодавци на синдикате се гледа као на непријатеље и ту је практично немогуће основати синдикат, јер тај ко се одлучи на тај потез, углавном се суочава са отказом или премештањем на ниже радно место. Најгора ситуација је у Кореанској Јури где смо и на суду доказали да су Кореанци тукли, малтретирали и отпуштали раднике. Све оне који су пробали да формирају синдикате отпустили су истог дана. Ми смо успели да их добијемо на суду, али на жалост синдикати нису заживели.
Где је синдикат данас ?
Синдикат никада није био на нижим гранама. Много је фактора од којих сам неке већ и навео због чега је то тако. Тек када се синдикати из корена реформишу, када држава буде престала да богато наградјује поједине синдикате и синдикалце за лојалност можемо очекивати неки помак, али мислим да се то неће догодити скоро, јер свакој власти одговарају послушни синдикати који притом и нису скупи и чиме држава купује социјани мир.
Како видите Вашу улогу, синдикалног вође у будућности?
Лично се веома дуго бавим синдикатом. Почео сам јако млад. Прошао у синдикату све инстанце, од повереника у погону фабрике, па до председника Републицког синдиката. Увек сам ишао тежим путем и мислим да сам у синдикату доста дуго и да је сада време за један нови синдикално политички живот. Жеља ми је да се политички борим за синдикалне и радничке идеје, да пробам да променим имиџ синдиката на боље и да пробам да уведем западни модел синдикалног организовања у Србији. Е сад, жеље су једно, а реалност нешто сасвим друго, тако да ћемо видети шта ће бити од тога. До тада терен, протести, штрајкови и улица. Ту се лично најбоље сналазим.
Има ли нам спаса?
За нас спаса може бити само онда када као људи постанемо бољи, када решимо да узмемо судбину у своје руке и када будемо решили да се боримо и изборимо за своја права. Сами смо кројачи своје судбине и докле год то не урадимо биће нам све горе и горе.
разговарао Слободан Јовановић