Danas, 135 godinu posle dogadjaja u Čikagu zbog kojih ceo svet obeležava 1.maj kao dan borbe radnika za svoja prava, u Srbiji, osnovni zahtev tadašnjih demonstranata, osmočasovno radno vreme, za većinu zaposlenih predstavlja samo misaonu imenicu, a Prvi maj se uopšte i ne obeležava.
To nije zato što su naši poslodavci gori od onih od pre jednog veka.
To nije ni zato što je naša policija brutalnija od one koja je pre sto godina demonstrante rasterivala mecima i metalnim palicama.
Nije ni zbog toga što je naše zakonodavstvo restriktivnije od onog koje je važilo krajem 19. veka.
TAKO JE ZBOG TOGA ŠTO JE NAŠA RADNIČKA SVEST DALEKO ZAOSTALIJA NEGO KOD RADNIKA IZ VREMENA NAŠIH PRADEDOVA!
Naše radništvo danas je jedna besvesna, kukavička gomila, nespremna da se na bilo koji način odupre svom propadanju, unižavanju i iskorošćavanju.
Rad i u Srbiji više ne predstavlja sredstvo za obezbedjivanje boljeg ekonomskog, socijalnog i egzistencijalnog statusa i standarda zaposlenih, već je postao sam sebi svrha. Mi ne radimo da bi živeli već živimo da bi radili. Preduzeća i ustanove u kojima smo zaposleni ne postoje zbog nas, već mi postojimo zbog njih. Kada im više ne trebamo poslodavci nas jednostavno izbrišu. Nemali broj zaposlenih radni dan izgura jedino uz pomoć alkohola, brufena, bromazepama, ksalola…
Polovina nas radi na crno, a od one druge polovine bar polovina radi za istu platu- minimalac. Pri tome , mnogi za taj minimalac rade i po 12 sati dnevno, svakoga dana, bez nedeljnog odmora. I kad ih pitate- Pa zašto na to pristajete, da li ste normalni (???), odgovaraju- Šta ću, moram da čuvam posao, vajdica koliko bilo…
O uslovima rada da i ne govorimo. Šta će nam bolji uslovi rada, valjda smo srećni što imamo posao. I tako prodajemo zdravlje, trujemo svoju okolinu a tako, posredno, i rodjenu decu, i pravimo se nevešti, kao ne znamo šta radimo. Osim trovanja rođene dece, sve češće žmurimo i pred njihovim prostituisanjem radi dobijanja posla (od prostituisanja ličnog integriteta pristankom da se zbog posla učlane u bilo koju partiju, do onog nemoralnog koji važi kao uslov za zaposlenje kod mnogih poslodavaca).
Na kraju, mnogi rade i bez plate. A i šta će nam plata- važno je da imamo posao.
Predstavnici takozvanih i samozvanih najvećih i reprezentativnih sindikata u zemlji ( Samostalni sindikat i UGS Nezavisnost) za to vreme ćute. A valjda i nemaju vremena da se bakću sa sindikalnim problemima, jer su njihove vođe članovi u po nekoliko upravnih odbora, dobro plaćenih radnih timova, saradnici u Ministarsvu rada i sl. Uljuljkani uz državne jasle ćute u zemlji u kojoj je ukinut kolektivni ugovor, u kojoj je na snazi Zakon o radu koji je sasvim onesposobio sindikate, u zemlji u kojoj ne funkcioniše socijalno-ekonomski savet, u kojoj je privatizacija pretvorena u tajkunizaciju i rasprodaju multinacionalnim kompanijama, u kojoj standard i plate rastu jedino njima i njihovim prijateljima političarima…
Državom upravlja jedan čovek koji nas svako malo ponižava tvrdeći da smo lenji, neradnici, ološ… A pri tome, taj isti čovek se sem politike nikada nikakvim drugim poslom nije bavio i nema sem u politici ni dan radnog staža.
Kada sagledamo sve napred izneto, a naročito imajući u vidu opštu propast države u kojoj živimo i radimo zahvaljujući političarima, odluka USS SLOGA je da ove godine širom Srbije u toku praznika delimo besplatne “Radničke novine” u cilju jačanja svesti o važnosti radnih prava koja nam svakodnevno krše i ugrožavaju.
1. maj nećemo nikome čestitati, jer nemamo kome. Nećemo demonstrirati, jer nemamo s kim.
Ovom prilikom samo ćemo apelovati na radnike – UZMITE SE U PAMET!
Možda mislite da nema nade, i da je za sve već kasno. Ali setite se naših kolega sa početka ove priče. Oni su se borili i izborili za svoja prava kad je bilo mnogo teže. Solidarno, svi zajedno, udruženi u jak sindikat, mogli bismo mnogo. Ali hajde da se za početak koliko toliko odupremo ovom haosu i beznadju.
Ima nas koji još nismo izgubili nadu. Potrebni ste nam da bi se naš glas jače čuo, da bismo se izborili za svoj sigurniji i dostojanstveniji položaj.
…