U saopštenju sindikata „Sloga’’ objavljenog 29. novembra, o Mariji Stakić iz Loznice pisalo je sledeće:
Marija je umrla od posledica visokog krvnog pritiska i moždanog udara. Imala je 43 godine i bila je majka troje dece. U saopštenju se navodi da Mariji u firmi u kojoj je radila 15 godina niko nije verovao da ima zdravstvenih problema.
Marija je bila jedna od 62 radnice i radnika koji su, bez jasnog obrazloženja, proglašeni tehnološkim viškom i otpušteni iz ove lozničke firme. Među njima je bilo samohranih majki i udovica.
Vest o Marijinoj smrti objavilo je tek nekoliko domaćih portala.
Još je manji broj medija koji su preneli vesti o protestima radnika firme Valy, a koji su usledili nakon serije otpuštanja. Tada su mogla da se čuju svedočanstva o tome kako su se poslodavci firme odnosili prema zaposlenima – nazivali su ih „teletabisima”, „mutošama” i „izmetom”; zabeležen je i jedan primer fizičkog nasrtaja šefice na jednu od radnica; topli obrok je na mesečnom nivou iznosio 600 dinara, odnosno 30 dinara dnevno; merilo se vreme koje je radinicima neohodno da obave svoje fiziološke potrebe.
Sve o čemu trenutno mogu da mislim jeste ona u našem narodu tako često izgovorena rečenica – Ćuti, može i gore.
Jer, ne zaboravite, ćutanje je za ove ljude bilo opcija dok nisu ostali bez posla. Tek kada su sve izgubili rešili su da progovore. Ne osuđujem ih nijednog momenta, samo ukazujem na nivo bezizlaza sa kojim je ogroman deo našeg naroda suočen.
Dovedeni smo do najnižeg nivoa samopoštovanja. Naterani smo da trpimo uvrede, ucene, zastrašivanja, samo da bismo imali za preživljavanje. Takvi smo im najpogodniji jer nas u tom slučaju i onih 20 evra mogu učiniti zadovoljnim. Makar za neko vreme.
Postali smo definicija izraza „ubijeni u pojam”. Svakog dana granice tog „ubistva” se testiraju i idu toliko daleko da dolazi do bukvalnih ljudskih žrtava. Marija je samo jedna od njih.
Baš negde u vreme kada sam pročitala vest o njenoj smrti, u toj istoj Loznici se održavao protest protiv prostornog plana koji podrazumeva izgradnju rudnika Rio Tinto. Jedna fotografija sa tog protesta ostaće mi urezana u sećanju.
Fotografija skrušene žene, negde u svojim šezdesetim godinama, možda i koja preko, kako u rukama drži ikonu i gleda u neodređenom pravcu sa izrazom lica koji jedino mogu opisati kao tužan. Još jedna grupa ljudi koji su u opasnosti da izgube sve. Za mnoge i ono najvažnije – dom.
Par dana ranije u Beogradu je 20.000 ljudi protestovalo jer su opasnosti da izgube ono najosnovnije, vazduh, a i život zbog njegove zagađenosti. Pre toga se izašlo na ulice zbog opasnosti da nam oduzmu izvore pijaće vode. Lista se ovde ne završava.
I tada sam shvatila – mi smo zapravo svi deo jednog ogromnog preduzeća čiji se poslodavci nad nama iživljavaju, dok istovremeno na nama zarađuju ogromne svote novca. Oduzeta su nam osnovna prava, uništeno nam je svako dostojanstvo, izloženi smo najgorim uvredama i pretnjama.
I da, bili smo skloni ćutnji. Ili makar dobra većina nas. Ali, čini mi se da smo shvatili da „Ćuti, može i gore” više ne važi, jer od ovog gore ne može.
Progovorili smo. I tek ćemo. I u svoje ime i u ime Marije Stakić, i u ime Stanike Gligorijević, i u ime Andree Bojanić, i u ime Slobodana Tanaskovića, i u ime sedmoro mrtvih iz helikoptera Vojske Srbije.
I u ime svih nas koji smo trenutno ovde, ali i onih još uvek nerođenih kojima želimo da ostavimo iole bolju državu od ove u kojoj smo i makar jedan razlog manje da je zauvek napuste.
Preuzeto sa sajta lista Danas: Autorka, Branislava Antović Aleksić, link