Аутор: Срећко Михаиловић –
Како се Тарабићима јављало у време доношења Закона о раду: Семјуел Парнел се премеће у гробу, а Јаша Продановић се нешто мешкољи.
Да подсетим, Семјуел Парнел је онај столар који је у зиму 1840. године пристигао на Нови Зеланд и одмах се запослио. Било је такво време, услове је постављао радник, а не послодавац. Тражио је Парнел „три осмице“: 8 сати за рад, 8 за одмор и 8 за сан. По легенди рекао је: И нисам луд, ово није Лондон и овде немате много столара, или нешто слично. И није само квака у томе што је поставио правило које данас, после више од 170 година, радници у Србији не могу ни да сањају, већ што је открио законитост – кад је радника мало, могу да постављају услове, кад их је много, услове постављају послодавци. А наши данашњи политичари и економисти, вођени принципом: Што се јаче притисне, јаче одскаче, дедукују правило: Што више радника отпуштамо, смањујемо број незапослених! Тарабићи не објашњавају мешкољење Јаше Продановића. Никако то није због доласка жутих (не мислим на Демократе), нити што је био потпредседник Владе Федеративне Народне Републике омражене Југославије. Можемо претпоставити да је у питању његово залагање за увођење осмочасовног рада у Краљевини Србији. Наиме, поуздано нам се јавља да је мешкољење у гробу почело када се у невидљивој вампирској руци тржишне правде нашао још један прегршт радничких права. А тај Јаша Продановић, па то је онај који је као министар народне привреде 1907. или нешто касније (1910), по мненију оних Срба који воле да су у свему најпрвији, заслужан што је Србија „прва у Јевропи“ увела осмочасовно радно време (!?!). Хвала богу што га сто година касније није прва укинула!
Четрнаеста година 21. века не заслужује да буде поређена ни са прошлом, ни са претпрошлом годином, нити са срећном новом годином. Некако се намеће поређење са оним годинама између убиства последњег Обреновића и Првог балканског рата. Година на измаку биће историјска по томе што су укинута нека радничка права која су српски радници и синдикати освојили још пре сто година. На почетку прошлог века, када је Србија била мање бројна (неколико пута) и када је радника било много мање него данас и када је имала мање писмених људи него што данас има доктора наука, синдикат је успевао да на улице изведе сразмерно неколико пута више радника него што синдикати данас могу. Ево примера тадашње радничке борбе и понашања тадашње државе (далеко било не поновило се) у марту 1907. године окончан је штрајк радника Фабрике шећера на Чукарици довођењем нових радника, а у сукобу са жандармеријом убијена су четири радника. А да ли је у Србији у претходних четврт века уопште и било неког социјалног бунта, осим појединачног? Осим ако у социјални бунт не урачунамо она чекања по редовима и евентуалне туче између чекача. У овом контексту значајно је уочити поштовање традиције од стране садашње наше владе. Према Закону о радњама из 1910. радни уговор, који се обично склапао на годину дана, могао је бити раскинут и пре законског рока, а без надокнаде, ако је у датој фирми било штрајка. Према најавама из владе данашње Србије, поменуту меру примењивану пре сто година ваља очекивати и у случају наставника и професора који су ових дана штрајковали, а који настављају са штрајком иако су упозорени да то не чине! У ствари, није нарочито паметно поредити одредбе из поменутог Закона о радњама из 1910. године и закона о раду из 2014. године јер би нас то водило не у омрзнуту југоносталгију према времену од пре 30-40 година, већ према социјалној носталгији за временом од пре 100 година. Наиме у том Закону о радњама максимално радно време је одређено за индустријска предузећа и занатске радионице на 10 сати, а за трговачке радње на 12 сати дневно. О, по нечему су почетак 20. века и почетак 21. века исти. Нити се поштовао оновековни Закон о радњама, нити се поштује ововековни Закон о раду. Традиција је традиција, а ми смо народ који се држи традиције!
Хтео сам да подсетим на правилност коју је уочио столар Парнел: Кад је столара мало, они диктирају услове радног уговора! А шта онда када је столара много, а послодаваца мало? Хоћу да кажем да су тада синдикати потребнији него икад. Као што су потребни ових година, и следеће, на пример! Кад год се поремети релативна равнотежа (намеравана или изнуђена) у односима рада и капитала у којој једна и друга страна исказују одређено задовољство, поставља се питање капацитета организација које заступају једну, односно другу страну. Кад год тзв. сукоб рада и капитала (радника и капиталиста) произведе велику штету за раднике, појачава се потреба за синдикалним организовањем и јаким синдикатима. Протекла, 2014. била је управо таква. Много тога се преломило и прелама преко леђа радника, а капацитети организација које их представљају и заступају су испод нивоа радничких потреба за представљањем и заступањем. Све политичке партије у Србији су капитулирале пред капиталом (капиталистима), невладине организације су углавном постале државне и профитне организације, па су тако остали само синдикати. А они, такви су какви су, у овом тренутку бољих нема. И као на крају, као у нашем политичком хербаријуму и као у оној песми Енеса Кишевића: „Свима је као лијепо. /Свима је као добро. /Свима је као лудо. /И ти си као сретан“. Срећан вам капитализам у, као срећној, новој години, другови радници и синдикалци!
Аутор је социолог, сарадник Центра за развој синдикализма