ПИШЕ: Александар Бећић
Сутра ће у Београду, пред зградом Владе Србије, у подне бити одржани протести. Иза њих стоји нова организација, по имену Српски синдикални фронт. Организација која жели да спречи усвајање новог закона о раду и новог закона о штрајку.
Нажалост, већ видим како ће многобројни који су остали без посла у време протеста на београдским улицама седети у своја четири зида и очајнички гледати у телефон који само што није зазвонио. Њих, наравно, на неки нови посао треба да позове „она веза“. „Онај рођак“ што је сада у кабинету код „оног министра“. Или „онај комшија“ што је пре две године „лепио плакате и седео на стиропору“.
Наравно, телефон неће зазвонити. Јер су и „рођак“ и „комшија“ на неодложним састанцима. Где би друго били.
Свако је на месту које је сам замислио за себе: неко у четири зида, неко у кабинету.
Србија је постала земља безнађа.
И за то смо сами криви. Зато што се већ предуго руководимо оним „ма ћути, сети се само како је било пре 20 година“. И наравно, оним „ма ћути, само нек није рат“. Сваком оном ко тако говори поручујем да су ти изговори већ пунолетни и више се не могу користити.
Србија је постала земља без идеје. Земља у коју ће „инвеститори“, ако овакви закони буду усвојени, доћи само и једино као робовласници.
И никако другачије.
Јер је радник у Србији плаћен мање него радник у Кини. И то је већ – званичан податак, којим се, нажалост, неки функционери хвале пред странцима.
„Србин ће, бре, да све поднесе само ако му запретиш отказом“, одавно говоре приватници.
„У ово кризно време најважније је сачувати какав такав посао“, говори чак и један (барем један) актуелни министар.
Србин ужасно дуго трпи. И кад кажем Србин – мислим на држављанина ове земље, а не на припадника одређене нације.
А докле?
Докле ћете, незапослени и неплаћени радници, да трпите да вам намећу нове законе? Докле ћете пристајати да вам ускраћују права која су вам гарантована Уставом? Докле ћете, гладни, очерупани и понижени, да седите у своја четири зида и да чекате на тај позив? Зар мислите да вас се „рођак“ и „комшија“ сећају? Не. Избрисали су они ваше бројеве телефона. Или су у свом мобилном уместо вашег имена написали „не јављај се“.
Некад давно, у овој земљи су на демонстрације за правду излазили и радници, и грађани, и сељаци, и приватници.
Ако желите час историје, подсетићемо вас: 1941. 1991. 1997. 2000. Има таквих примера још. И тад је било и ратова, и санкција, и режима и непријатеља.
А сад? Сад смо сами себи постали највећи непријатељи.
Зато што дозвољавамо да се усвоје закони недостојни човека.
И? Седећете код куће?
Шта, у пензији сте па вас се не тиче? А имате ли дете које завршава факултет и које ускоро треба да почне да ради? Па како ће да ради? Пола времена? За пола плате? Ионако бедне и осакаћене?
Студирате па вас се то не тиче? А мајка и отац ће вам заувек слати новац – па чак и онда када буде требало да радите?
Радите па вас се то не тиче? А шта ћете када се усвоје нови закони о раду и о штрајку? Шта ћете када вам газда једног дана дође и каже „добио си отказ“. Ето, онако, зато што ће моћи да каже да је „смањен обим посла“?
Морате протестовати. Не за рачун функционера у синдикатима, већ за свој рачун. Јер, сваки закон који се усваја у овој земљи се тиче управо вас. И оних који долазе после вас.
Зато вам не требају заставе. Зато вам не требају пароле. Зато требате само ви.
Не желим да набрајам ко све чини Српски синдикални фронт. Не желим ни да вам говорим о њиховим програмским начелима. Кажем вам само једно: морате протестовати, јер не смете дозволити да у овој земљи радник буде вредан као и пола векне хлеба. Морате протестовати јер живимо у земљи у којој влада тврди да је одговорна према својим грађанима, а ради све супротно. Морате протестовати јер не смете дозволити да у 21. веку у Европи постанете робови.
Није ово никакав позив на дизање буне. Нити је најава вреле српске зиме.
Напротив. Зима ће бити хладна. А новчаници ће бити празни.
После баксузне 2013 године, доћи ће још гора, 2014. Немојте је дочекати у своја четири зида, без идеје, без воље за живот. Такво размишљање не води у добром правцу, већ у оном најгорем. А овој земљи је сваки радник потребан. Радник. А не роб.
Текст преузет са пријатељског сајта kolumnista.com