Извор: novaekonomija.rs.
Аутор: Наташа Стојановић. -[divider]Новац који се ових дана дели радницима Фијат-а који су штрајковали је добијен од Владе Србије или од ФИАТ-а као компензација за издају радничких интереса, каже у разговору за Нову економију Жељко Веселиновић, председник Удружених синдиката Србије Слога.
Да нешто није у реду и да се истина прикрива види се и по томе што су из фабрике прво рекли да је Савез самосталних синдиката Србије дао тај новац, што је Љубисав Орбовић, председник синдиката, одмах демантовао, да би онда било речено да су новац дали страни анонимни донатори који не желе да им се спомене име.
„Укупна сума износи око 250.000 евра. Сваки радник који је штрајковао добија по 18.000 динара, а новац им се даје у кесу из неких кеса или врећа које вуку по погонима. Та ситуација је потпуно конфузна и има елементе кривичног дела“, каже Веселиновић.
Он додаје да је штрајк у ФИАТ-у школски пример договореног штрајка између послодавца, државе и Самосталног синдиката те фабрике. То што је синдикат у ФИАТ-у организовао штрајк баш у време када је имао планирани прекид рада због недостатка посла потврђује то.
„Они су то урадили како би раднике увукли у своју прљаву игру. Након некон времена у ту ситуацију укључила се Влада Србије, која потпуно незаконски стаје на страну ФИАТ-а и након тога се штрајк завршава и креће се у преговоре. Свако ко се иоле озбиљно бави синдикатом зна да се преговори између послодавца и синдиката врше у периоду када штрајк траје јер тада синдикат има одличну преговарачку позицију. Овде је синдикат позвао раднике да прекину штрајк, а након тога наставио преговоре са представницима Владе Србије и ФИАТ-а и договорио нешто незапамћено у историји синдикализма. Повећање плате од мизерних 2,5%, што је срамотно, потписујући притом потпуно незакониту одредбу да три године у ФИАТ-у неће бити штрајка“, прича наш саговорник.
Штрајк је загарантовано право радника и нико нема права да га спречи
То што су они потписали је, наводи, потпуно противуставно и противзаконито и не обавезује ни једног радника. Право на штрајк је загарантовано право и ни један синдикалац нема право да то својим потписом спречи, а поготово не обавезује представнике других синдиката да организују или покрену штрајк у неком наредном периоду.
„Наравно, то ће бити тешко јер је Самостални синдикат у ФИАТ-у убио вољу људи за синдикалним активизмом и огадио људима све синдикате. Како би спречили одлив људи они су направили један договор по коме ће синдикат сваком штрајкачу дати новац, који он, сасвим сигурно, не може да прикупи од чланарина“, каже он.
Режимски синдикати убијају вољу радника за штрајком
Овакве ситуације убијају вољу у радницима да се боре за своја права и обесхрабрују их. То је и један од разлога због којих су сви протести радника у Србији пропали.“Осим њега, има још разлога. Пре свега разједињеност синдиката који су међусобно посвађани више него политичке партије из власти и опозиције, затим апатија и страх радника, али исто тако и неискреност чланова који су махом ушли у синдикате због тога што преко њих и даље могу да добију позајмице, полутке и слично… Минимални број људи су чланови синдиката зато што верују у идеју синдикализма. Све док радници нису спремни да се боре за себе и своје породице, све док не постоји солидарност међу њима никакавих озбиљних протеста неће бити, да не говорим о томе да продржавни синдикати пре свега Савез самосталних синдиката, али и УГС Независност, Независни синдикат полиције и многи други који раде искључиво за сваку власт, односно партију на власти, опструирају и разбијају сваки озбиљнији вид радничког бунта“, каже он.
То што радници пристају да раде за минималац, што пристају да их неко малтретира, забрањује им да пију воду или иду у тоалет је опет највећим делом повезано са страхом од губитка посла.
Беда, лажи и обмане радницима савијају главе
„Беда, немаштина, свакодневне лажи и обмане о скором бољем животу који само што није стигао доприноси да радници савијају главе, ћуте и трпе разна понижења. Послодавци су привилеговани, држава и инспекције их штите, поготово оне фирме које добијају субвенције, затим и лош закон о раду доводи до тога да сваки организован или појединачан покушај бунта углавном резултира отказом свима који поведу било који вид протеста. Са друге стране наши радници су, колико год то звучало сурово, велике кукавице, плаше се штрајка, изласка на улицу, било ког вида борбе. Чекају да не приме плату по две,три или више година и тек се онда побуне“.
Радници Гоше пристали на мрвице
Гоша је класичан пример фирме у којој су радници ћутали, годинама радили без плате и побунили су се тек када се њихов колега Драган Младеновић убио.
„То је, нажалост, био страшан повод за буђење свести радника који сада месецима безуспешно обијају прагове свих институција како би решили своје проблеме,а да се практично не зна ни ко је надлежан за њих. И на крају су ти радници Гоше пристали на мрвице и празна обећања јер су увидели да ништа не могу да постигну досадашњим начином штрајка“.
Какав је однос власти према грађанима и радницима, види се и по томе што су уговори са такозваним страним инвеститорима тајни. Они се представљају као инвеститори, а у ствари њима држава Србија даје новац грађана да би дошли.
„Тај модел је преузет од Словачке и није измишљен код нас, али је код нас потпуно обесмишљен и прилагођен страним послодавцима. Ја њих намерно никада нисам звао инвеститори јер они не инвестирају ништа, већ инвестирају грађани својим новцем, а политичари шаком и капом деле тај народни новац. Управо из тог разлога су ти уговори тајни јер када би се обелоданили онда би се видело тачно колико новца одлази из буџета таквим фирмама. Знамо да ту не постоји никакав критеријум већ Влада Србије дели новац ‘од ока’, па се некада ишло са 1000 евра по радном месту, а данас је то 20,30, па чак и више од 50.000 евра по сваком отвореном радном месту. У то не улазе инфраструктурни радови, изградња хала, путева, водоводне и канализационе мреже и свих других бенифита. Таквим фирмама се дозвољава фингирање пословних књига како би приказивали губитак, а радницима махом исплаћивали минималне зараде. Отворено могу да кажем да сумњам да добар део тог новца заврши у приватним џеповима или партијским касама оних на власти јер не постоји никаква логика таквог улагања у такозвану шрафцигер индустију у којој се раде мануелни послови мотања каблова, шивења пресвлака, лепљења ципела и слично и којих је Србија препуна, а да притом домаће фирме пропадају или се гасе, а намети су све већи“, тврди председник Слоге.
И Власт и опозиција желе да искористе раднике
Додаје да и власт и опозиција покушавају да искористе раднике Србије за своје личне интересе, нарочито пред изборе.
„Свима су им пуна уста радника, а да притом већина од њих нема дана радног стажа ван политике ни у позицији ни опозицији. Позивају се на радничку муку, а да нису видели ни како изгледа нека фабричка хала којих је додуше све мање и мање. У таквим ситуацијама наравно да радници не могу да верују ни позицији ни опозицији јер их ови први лажу, краду и обмањују годинама. Исто то им је радио добар део опозиције – додуше не оволико брутално и примитивно како то ради данашња власт. Постоји један мали број опозиционих партија које нису никада учествовале у власти и са којима се може сарађивати и који су нам и до сада помагали у скупштини Србије, а ту пре свега мислим на Српски покрет Двери који нам је без обзира на идеолошку разлику увек пружао подршку – како конкретну у виду учешћа на протестима, тако и помоћ у прибављању разних докумената важних за синдикат које ми као некакав опозициони синдикат тешко можемо да добијемо“, каже Веселиновић.
Што се тиче раскида сарадње између Демократске странке и Покрета Саше Јанковића то на њих нема утицаја јер сматра да они као представници грађанске опозиције не могу да покрену радничку класу, нити им радничка класа може веровати с обзиром на њихово неолиберално опредељење и раније активно учешће у власти.
„Али свакако ћемо и са њима сарађивати уколико дође до некаквог заједничког договора искрених опозиционих партија и радничких синдиката,а и једних и других је мало“, каже председник Слоге.
Активно учествују у политичким процесима
Активна укљученост у политичке процесе, је део стратегије овог синдиката, и то нарочито у Народној скупштини, где се доносе закони и свакодневно раде на томе да људима објасне да је то нормално у свим развијеним земљама света.
„Од оснивања смо опозициони синдикат који није политичка опозиција и који сматра да и синдикат и Влада и послодавци морају бити на истом задатку побољшања материјалног положаја радника, али свако из свог угла деловања. Критиковали смо и Коштуницу и Тадића и Дачића док су водили државу, критикујемо наравно и сада власт Александра Вучића за коју лично сматрам да је по раднике гора од епидемије куге и колере. А морам и да истакнем да се само ови сада брутално обрачунавају са свим својим неистомишљеницима било да су из света политике, синдиката, културе или неке друге сфере. Они притом користе обрачуне кроз компромитовање на многе начине, а неки од њих су путем таблоида, тужилаштва, полиције с циљем да застраше све оне који не мисле као они“, прича он.
Горе него икада
Мада је ситуација сада гора него икада, како каже, наставиће да се боре. Да су на правом путу види се по томе што као синдикат расту свакодневно и што су присутни у највећем броју озбиљних државних и приватних компанија.
„Свакога дана нам приступају нови чланови, поготово они храбри који се не плаше и који хоће да се боре за себе, своја права и породице. Драго ми је што сам на челу једног синдиката који је данас и у Србији и ван Србије препознат као једини искрени прави борац за радничка права. Многи нам прилазе, честитају, дају подршку, али се плаше да то учине јавно и све док се већина њих буде плашила и на тај начин размишљала, српски радник ће бити понижен, унижен, упропашћен и неће смети ни поглед да дигне. Ипак, надам да то неће дуго трајати и да ће врло брзо већина дићи куку и мотику и кренути у борбу. Ако се то не деси онда је крајње време да гледамо да се спасавамо и да своју децу шаљемо што даље одавде.
Немам намеру да се помирим с тим и борићу се докле год будем могао и имао снаге без обзира на све претње,застрашивања којима смо изложени моја продица, моји сарадници и ја лично“, закључује Веселиновић.
…