ОВО ТРЕБА И МОРА ДА СЕ ЗНА!
Општи национални колективни уговор, потписан уочи мајских избора 2008. године, већ маја 2009 је званично престао да важи. Највећи апсурд је да се он у пракси никада није ни примењивао и да је само послужио изборној сврси.
Уочи одржавања ванредних парламентарних избора за народне посланике Републике Србије, који су одржани 11. маја 2008.г, политичке партије су напрасно почеле да се занимају за проблеме радника.
Тако је у самом финишу изборне кампање између репрезентативних синдиката и Уније послодаваца Србије, а у присуству тадашњег председника државе Бориса Тадића и министра рада Расима Љајића, потписан Општи колективни уговор који је у наредних годину дана требао да има проширено дејство и да се примењује на све запослене у Србији.
[box type=“info“ width=“300″ ]У склапању овог “социјалног пакта” Удружени синдикати Србије “СЛОГА” нису учествовали јер су били у фази оснивања и изградње првог левичарског синдиката у Србији, управо знајући да се иза ове “социјалне завесе” крије једна велика бомба у виду радничке преваре.[/box]
Колективни уговор је парафиран 29. априла на Првомајској конвенцији у Сава Центру, а потписали су га: председник Савеза самосталних синдиката Србије (Љубисав орбовић), УГС Независност (Бранислав Чанак), Уније послодаваца (Стеван Аврамовић), у присуству председника Србије Бориса Тадића и тада актуелног министра за рад и социјалну политику Расима Љајића.
Уговор, који је са проширеним дејством требао радницима у свим гранама да обезбеди и повећа месечна примања, да им омогући накнаду за топли оброк и регрес, објављен је у „Службеном гласнику“ и његова примена је требала да почне од 17. маја.
То је значило да су сви послодавци, односно газде, поред плата за редован рад, имале обавезу да својим радницима месечно исплаћују 15 одсто просечне зараде на име топлог оброка и једном годишње 75 одсто од просека на име регреса.
Само два месеца касније након ступања на снагу и његове објаве, колективни уговор је под изговором светске кризе “замрзнут”, а сва права која су радницима обећана и које су овим актом добили по први пут, нестала су и распршила попут велике илузије, а његова евентулана примена је гурнута у индивидулна решавања колективног преговарања кроз гранске колективне уговоре.
Данас сви знамо где смо и на чему смо.
На реду је Измена Закона о раду. Хоћемо ли и ту да им дамо могућност да нас преваре?
После сваке промене нама је све горе и горе. Време је да се радници тргну из летаргије како неби више о свом трошку градили каријере оних који се данас обожавају као Богови и који мисле да су елита у овој држави.
СЛОЖНО !