Извор: Независни недељник, 18. јануар 2016.
Аутор: Драгана Декић. – Уредила за онлајн, Информативна служба УСС „Слога“[divider]
Стан за радно место
Несигурност посла у југоисточној Европи полако али сигурно постаје рецепт за робовски рад. Четврт милиона од укупног броја формално запослених ради скраћено или повремено, они технички нису у робовском положају али су њихов велики резервоар.
Незапосленост и минимална зарада од 200 евра терају многе грађане Србије у иностранство. Неретко за боље плаћеним послом иду грлом у јагоде, па буду преварени и раде у немогуће лошим условима за мале дневнице, а често им рад и не буде плаћен.Нису оигурани и обезбеђени у случају тешке повреде, а како је држава неми посматрач ангажмана за рад у иностранству које организују послодавци, долази и до катастрофалних исхода попут шест српских радника који су страдали у пожару на северу Русије.
Колико су људи у Србији незаштићени, показује недавни случај двојице радника које је воз згазио док су постављали каблове, да би се испоставило да су радили на црно у приватној фирми. У све већој угрожености права радника, озбиљан проблем постаје и мобинг, углавном у државним установама, а после полицијске службенице, протеклих дана је и једна васпитачица извршила самоубиство због злостављања надређених.
Финанскијски директор Самсунга у Србији претукао је у Београду службеницу која је због повреда потражила помоћ у земунској болници. Корпорација Јура која је у рачи код Крагујевца отворила погон и добила од државе субвенције од 4.500 евра по запосленом, како тврди председник синдиката Слога Жељко Веселиновић, убрзо је кренула у малтретирање и отпуштање радника.
Он подсећа да су се 2011. радници жалили да их је менаџент Јуре током обуке ударао дрвеним и металним жипкама и делио отказе.
Жене су падале у несвест због врућине, враћали су их на посао чим би се освестиле, а држава Србија то није казнила – прича Веселиновић за „Независни недељник“.
Проблем је, према његовим речима,што страни инвеститори у Србији иду на тзв. шрафцигер индустрију, као што је спајање каблова и шивење одеће… Дражава им да новац, а они подигну халу усред ливаде, раде док имају интереса, па селе капитал из Србије.
Осим са инвеститорима из Немачке и САД који имају пристојан социјални дијалог са радницима, остали попут грчких и италијанских су тешки за сарадњу, не дају да се формира синдикат и прете радницима. Исти проблем је и са српским тајкунима који су покуповали нека предузећа -каже он, указујући да држава Србија не реагује на товрло проблематично понашање.
Прекарношћу или робовским радом који постаје свакодневница у Србији бавио се српски Центар за развој синдикализма. Њихово истраживање показује да је уз драстични пад запошљавања и високу стопу незапослености у сивој зони око 700.000 радника који технички нису у робовском положају, али су њихов велики резервоар.
Ако се укључи рад на одређено, повремени послови, агенцијски рад, често без икаквих формалних уговора, четврт милиона од укупног броја формално запослених ради скраћено или повремено – наводи један од аутора те студије Срећко Михајловић за наш недељник.
Докле иде обест над радницима указала је и Асоцијација слободних и независних синдиката обавестивши пре пола године јавност да је компанија из Појата за радно место тражила укњижен стан.Министарство рада је осудло тај нелегалан потез, али се није сматрало надлежним за кажњавање власника фирме.
Раднике, према речима челнице АСНС Ранке Савић, нема ко да штити, јер капиталу и државама не одговарају јаки синдикати, па је на делу тренд њиховог гушења.
– Ново време донело је и категорију рада на одређено време, па је несигурност посла и наш и општи тренд – каже челница АСНС-а.
Истиче да је у Србији много гора него у Европи, а слична је у источноевропским земљама, попут Мађарске и Пољксе, али и Хрватске и Словеније, где радници све више постају обесправљени робови јер те бивше комунистичке земље немају системска решења.
-Последица је много,. Чест прековремени рад и рад викендом, отказ без отпремнине и последица по послодавце, па рад на одређено време који се продужава и до 10 година, што раднике чини још несигурнијим. Све је подређено капиталу и профиту, а о запосленима и њиховим правима нико не размишља – појашњава наша саговорница.
-На западу неко, иако нема сталан посао, може да поседује кредитну картицу и узима краткорочне кредите. У Србији не, па наши грађани који раде на одређено, а неретко и непријављени одажу брак и проширење породице, јер не могу да реше стамбено питање.
Синдикати у политици
Светски тренд несигурности радника је у функцији крупног капиата, а за њихов све лошији положај и удар на синдикализам, одговорност је на Међународној организацији рада која има превазиђени начин рада, некористан радницима. Међународна организација рада почела је да функционише као политичке организације са добро плаћеним радним местима – каже председница Асоцијације слободних и независних синдиката Ранка Савић.
Типови модерног радника ( Извор Центар за развој синдикализма)
- зомби модел: пасивно прихватање стања прекарности. Кључ је послушност. Трпи и ћути.
- модел занешењаштва или измишљени индентитети, а по цену живота. Не зна ни где ће, ни ко је!
- модел формалне адаптације -конформизација . Навикавај се. Прилагоди се. Уклопи се.
- модел стварне адаптације. Дај оно што се тражи. Буди онакав како они хоће.
- модел бекства у социјалну патологију. Кради, лажи, мажи.
- модел индивидуалног отпора. Бори се сам и за себе.
- модел колективног отпора. Бори се заједно са другима и за друге.
- модел плебејске побуне – побуна усамљене гомиле.
