ПИШЕ: Владимир Радосављевић, потпредседник Слоге
8. јун 2015.г [divider]
Упозорење УСС Слога о угрожености права сезонских радника и упућен захтев властима да решавају овај проблем, кроз текст под насловом „Држава да се позабави правима сезонских радника“, отворили су низ тема које, сматрам, траже мало детаљнију анализу ради указивања на извор, као и путоказе за решавање оваквих проблема.
Корен овог проблема лежи, наравно, у Закону о раду. То је системски закон којем је циљ да регулише све врсте радног ангажовања, као и права и обавезе државе, послодаваца и запослених. Како актуелну Владу Србије ( а у нешто блажој форми ово се може тврдити и за све претходне, постоктобарске) краси , између осталог, и манир преписивања „инстант решења“ које нуде европска законодавства, без икакве анализе предуслова које таква решења захтевају, као и низа пратећих подзаконских аката, служби итд који треба да их прате, није ни чудо што донети закон не да не решава, већ у највећем броју случајева умножава проблеме.
Ако томе додамо да је актуелна Влада ( а у томе знатно предњачи у односу на све претходне) састављена претежно од оних који немају ни дана радног стажа и имају, најблаже речено „сумњиве“ квалификације, да је за „стручне сараднике“ ангажовала белосветске политикантске хохштаплере који у вези Србије имају знања једино у оном домену док су одлучивали колико да нас бомбардују и побију, а за „сараднике, консултанте, помоћнике и сл“ младе јапије квалификоване страначком припадношћу, полтронством и непотизмом, који оптимисти би морали да буду они који су очекивали да исти усвоје квалитетнији закон?
Можда би се дошло до неких бољих решења у јавној расправи која је неопходна приликом усвајања овако значајних закона, али ње, сетићете се, није ни било. Све је одрађено у духу следеће карактеристике која краси ову Владу – духу апсолутне аутократије великог Вође који нам је месецима објашњавао колико смо лењи и глупи, и како он има решење – закон који ће нас запослити у гомилама фабрика чији инвеститори ( из иностранства, наравно) сви у ниском старту чекају усвајање овог закона.
Немогуће је на једном месту указати на све „благодати“ које је нови ЗОР донео нашем друштву, па ћу Вашу пажњу фокусирати на једну тему коју је он навелико промовисао, а директно је везана за проблем којим се у овом тексту бавим – дакле проблем сезонских радника. То је тема прекарних радника, тј. прекаријата. Сам термин умногоме дефинише и статус тих радника. Корен је у латинској речи precarius – несигуран уз наставак ijat– од пролетеријат! Да ли је, онда, потребно било какво даље објашњење? Најједноставније – то су радници ангажовани на повременим и привременим пословима, по потреби, и без икаквих гаранција рока за који ће бити ангажовани, дефинисаног радног времена и осталих категорија које се јасно дефинишу приликом редовног запослења.
Очигледна је намера усвојиоца оваквог једног закона да стране инвеститоре привуку одсуством било каквих права запослених. Када су видели да и поред поклањања предузећа, субвенционирања запошљавања, рекламирања радне снаге у Србији као једне од најстручнијих, а најјевтинијих у свету нема очекиваних резултата, власти су се запитале – да ли ће их привући ако од наших радника направимо робове? Отишли су корак даље и кроз ЗОР од нас заиста то и направили. Ефекте према страним инвеститорима још не видесмо („ … а ка ће, не знамо…“), али зато су домаћи послодавци навелико почели да користе могућности које им је нови закон донео. У Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко тзв. Агенција за запошљавање. Такозваних јер – европско законодавство познаје термин прекарних радника, а како би се ово тржиште радне снаге правно регулисало и контролисало, прате их одредбе закона које регулишу рад агенција за запошљавање. По сасвим јасним правилима која прописују: ко, у којим случајевима и под какавим условима може као послодавац да упосли прекарне раднике као и ко, под каквим условима и у којим случајевима може да ради као агенција која нуди услуге овако запослених радника. У српској верзији ово изгледа овако: радник је запослен преко агенције која је, углавном, регистрована у гаражи или шупи власника агенције, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Он одлази свакодневно на посао у фирму у којој га обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен. За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, приближно дупло мање од тог колеге са којим дели стрес, зној, воду и ваздух… Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде, какве проблеме имају итд. Он за то „папиролошко“ покривање чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…) узима нешто „ушура“ такорећи „нит лук јео, нит лук мирисао“. Презадовољан! Послодавац, власник фабрике у којој су прекаријарни радници упослени је презадовољан, такође. Дошао је до дупло јевтиније радне снаге према којој нема никаквих обавеза – радно време је „клизно“, а питања превоза, исхране, боловања, одмора… не постоје.
И тако је регулисано питање прекаријарног рада у Србији. Тамо где не треба, или само у одређеним, веома ретким случајевима треба да га има. Приликом ангажовања радника у непосредној производњи.
У областима света рада због којих је прекаријарни рад као термин и установљен ( у случају Србије највише у грађевини и пољопривреди) у Србији не функционише ни у оваквом облику. У поменутим и сличним делатностима радници се ангажују на црно, уз директну погодбу искључиво о износу наднице. Агенције за запошљавање у овим облицима запошљавања се не појављују?! А због тога су измишљене!
И шта онда имамо? Имамо то да су радници у Србији налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док можеш ради, кад не можеш цркни! Ради за надницу, код газде, код кулака! Имамо стотине случајева повређивања, па чак и погибија радника у грађевини који нису били ни у каквом уговорном односу са газдама. Имамо на хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима који на истим раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде“ према њима односе не као према робовима, већ буквално као према стоци!
То је, на жалост и на срамоту свих нас, Србија XXI века!
Ко је крив за овакво стање?
Не могу се кривити радници који пристају на овакве услове „упошљавања“ ( јер не можемо рећи да се ради о запошљавању). Људи су осиромашени, обесправљени, гладни и разочарани. У таквим условима принуђени да прихвате било какав посао. Често, ма колико критиковали овакав вид упошљавања људи, он представља једини начин за њихово преживљавање.
Не могу се кривити ни послодавци! Они користе оно што им је закон омогућио, а у сврху јединог разлога свог пословања – омогућавања што већег профита за себе. Не може се очекивати од њих да буду Деда Мразови који ће нам нешто поклањати, више од оног што морају. Наравно, за сваку похвалу је што има и таквих – који из људских и моралних разлога поштују своје запослене и тако се према њима и односе, дајући им далеко више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима свака част. Али, треба рећи још нешто: ми смо радници, и ми послодавце поштујемо. Нама су они потребни, и не можемо сви то бити. А ми смо јако свесни чињенице да, таман колико је успех као радник у Србији преживети, толико је успех ( уз услов да си поштен) у Србији пословати. И сигурно је да има послодаваца који би далеко више давали својим радницима уколико би им било лакше да у Србији остварују профит.
Шта тек рећи за власнике малињака и остале пољопривреднике? Ангажовање на њиховим плантажама неколико година уназад буквално одржава у животу многе породице. Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до подцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа. Има међу њима и оних који су са својим „берачима“ склопили права, породична, дугогодишња пријатељства. Има и оних који се према берачима односе као према људима ниже врсте. Има оних који од плантажа, воћњака, засада… живе добро, али ништа преко тога. Има и оних који имају плантаже од неколико десетина и стотина хектара. То су кулаци. Не може се њиховим савестима, људским карактеристикама и васпитању препустити како ће се према ангажованим радницима односити. Ту је проблем, јер има разних… И једни и други, очигледне проблеме за пословање не треба да решавају преко кичме радника!
И долазимо до закључка да су једини прави и несумњиви кривци за стање на тржишту радне снаге и односе између послодаваца и запослених они који у име државе управљају овим друштвом! Гласноговорници који су својевремено нови ЗОР најављивали као лек за све проблеме, а пре свега Премијер и надлежни министар Вулин, су самим тим највећи кривци. Ту треба тражити и решења за овакве проблеме. Законе који не ваљају треба мењати. Уколико то није могуће, онда треба мењати оне који неће законе да мењају. Ја не видим друго решење. А ви?