У име породице Миливојевић из Лучана, која је изгубила сина и брата Миломира, у експлозији барута 14.7.2017. године морам, као њихов адвокат, да реагујем на интервју са директором фабрике „Милан Благојевић Наменска“ из Лучана који је објављен у Данасу у суботу 22.09.2018. године.
Нажалост, породица Миливојевић је принуђена да једино и искључиво пред судом јавности тражи правду за смрт Миломира Миливојевића јер је засад онемогућена да то чини пред судом ове државе. Захвални смо медијима што не дозвољавају да ова прича буде „угушена“ и заборављена упркос томе што тужилаштво после 15 месеци нема снаге да заштити сведоке и подигне оптужницу против одговорних. Међутим ово не сме да буде само суђење у медијима јер је такво суђење недовољна и неправична компензација за породице настрадалих. Чести су нажалост такви случајеви који су везани за војску или војне објекте. Такви су случајеви били Топчидер и Хеликоптер – нема чега већ није речено у јавности а тешко да ћемо икада добити правосудни епилог ових случајева. Имам разлога да сумњам да је намера неких утицајних људи да и овај случај у Лучанима буде архивиран и заборављен.
Породица Миливојевић нема ништа лично против директора Радоша Миловановића нити било којег другог осумњиченог. Да је неко други био одговорно лице тражила би се исто тако његова одговорност за непримењивање прописа. Покушаји да се цео случај представи као неки вид личног сукоба су неосновани и депласирани. У овом случају, већ сада, постоје извештаји како Комисије саме МБ „Наменска“ и Инспектората Министарства одбране који установљавају бројне пропусте и тиме демантују све оно што је изречено у спорном интервјуу. Господин Миловановић тако тврди да је покојни Игњатовић „супротно прописима користио електронско возило за транспорт…“, међутим не спомиње чињеницу да је атест за та иста електро-колица истекао шест месеци пре експлозије односно да су електроколица које је послодавац дао радницима била неисправна. Такође, у интервјуу се не спомиње чињеница да је правном лицу које је дало истекли атест за електро-колица, само имало атест до 2005. године. Још се такође и не спомиње да се ради о правном лицу „Институт за превентиву“ из Новог Сада коме је тужилаштво доделило да ради вештачење а које је ову „небитну“ чињеницу потпуно изоставило у вештачењу. Јако битна коинциденција.
Даље, господину Миловановићу је сигурно познато да је Министарство одбране такође утврдило да је објект у коме се десила експлозија био нелегалан, да је установљено да су инсталације за дојаву и гашење пожара биле неисправне и да је такође установљено да је заштитна одећа била у супротности са прописима. То се не помиње у интервјуу а неопходно је да јавност то зна. Као што је потребно да се зна да лице места није обезбеђивала полиција до доласка вештака из МУП-а већ обезбеђење фабрике, а по наређењу тужиоца. Било би јако добро објаснити такође јавности одакле потпуно различите фотографије са лица места и ко је то мењао лице места односно гурао колица и размонтиравао их? То је овде пре све питање за тужилаштво које је наложило полицији да напусти лице места где су погинула два радника.
Господин Миловановић у интервјуу даље каже да је јако тешко утврдити да ли је у магацину било 400 килограма или две тоне. Међутим, није то уопште тешко утврдити; штавише веома је лако. Наиме, зна се колико је радника радило тог дана, у колико смена и колико је сваки радник морао ролни барута да уради а и зна се колико је свака ролна тешка. Зато су и сви сведоци рекли тужилаштву да је тамо било преко две тоне барута а да је на вратима магацина писало да је дозвољено само 400 килограма. Ипак, право је питање може ли се иједан грам барута ускладиштити у магацин, који не само да нема употребну дозволу него, коме је одбијен атест за противпожарну заштиту што је такође чињеница присутна у предмету. Такође је чињеница да су барем два радника упозорила и молила пословође управо те недеље када се десила експлозија, да се не ставља толико пуно барута у магацин, као што се и зна шта им је одговорено: „Гледај ти своја посла!“
Такође, сам директор Миловановић признаје у интервјуу да су бурад на електроколицима била тешка 70 килограма а морао би да зна да по прописима она не смеју бити тежа од 35 килограма када се ради о отвореним судовима. Још гдин Миловановић каже да погинули радник није имао „заштитно одело“ у тренутку истоваривања буради. Можда је то зато што је тог дана било преко 40 степени а директор мора да зна да се при екстремним температурама забрањује рад са барутом.
Има још доста доказа који доказују кршење прописа које није чињено случајно, у нехату, или инцидентно, већ као један редован начин пословања упркос упозорењима радника да се крше прописи о заштити на раду. Кад се свему томе дода начин на који је урађен увиђај и вештачење остаје заиста мало наде да ће институције смоћи снаге да се овај предмет реши до краја. Биће ми драго ако грешим у песимизму и бићу срећан да признам своју грешку.
Аутор је адвокат и један од правних заступника УСС „Слога“
[divider] .