ИЗВОР: ДАНАС, СРЕЋКО МИХАИЛОВИЋ
Београд — Судећи по мњењу многих послодаваца и мало мањег броја политичара и тим групацијама подрепних аналитичара и новинара, запослени у Србији живе у радничком рају
Тј. живе и даље у социјализму и славе Тита и Кардеља. Но, раднички живот у Србији је далеко од раја и све је ближи паклу. С друге стране, и радници претерују када тврде да капиталисти рајски живе у Србији – та опаска се односи само на десетине дотичних.
Радницима приписан рајски живот је, у ствари, онај неоткривени разлог због којег се приступа (драстичним) променама закона о раду, дерегулацији рада, флексибилизацији радника, прекаризацији радничке класе. Синдикати, а верујем и радници, нису склони таквим променама.
Капиталисти, или ако хоћемо нежнију реч, послодавци, томе су склони. Уочили су прилику за повећање профита, односно за смањење трошкова „пословања“. На тржишту радне снаге је таква констелација односа да послодавци комотно могу да траже најбоље раднике и да им понуде најнижу најамнину.
И у томе је квака. Огромна је понуда рада, док је потражња мала. Нормално је да послодавац, који жели да запосли нове раднике, тражи најбоље по најнижој цени. Они, међутим, сматрају нормалним и да отпусте неке раднике јер могу да нађу боље – за мање пара.
Без дерегулације то не иде. Зато им треба „лако отпуштање“ а ради „лаког запошљавања“, па онда опет „лако отпуштање“ и поновно „лако запошљавање“. Као, до сада им је било тешко да отпусте радника. „Лако запошљавање“, ако га уопште и буде, биће запошљавање за мање пара, на кратко време и под лошијим условима…
Каже послодавачки активиста: Па да ли би иједан паметан човек отпустио доброг радника, осим…? Заклињање у било чију памет је несигурна работа. С друге стране, да има памети, сваки послодавац би знао да је лош радник сваки онај који је принуђен да мисли само о томе да ли ће сутра имати шта да једу он и његова породица.
Да има памети у политичара, знали би да су тако несигурни, прекарни радници, лоши грађани, па и лоши поданици. Да има памети међу нашим угледницима, међу онима који су по вокацији окренути јавним проблемима, знали би да је радноправна деволуција радника пут ка децивилизацији, да дестабилизација радничког живота води разградњи друштва, да се радник живећи у условима болне, а неизлечиве несигурности (формулација Зигмунта Баумана из сличног контекста) изнуђено налази на путу онечовечења…
Неизвестан рад, неизвесна плата, неизвесна дужина радног времена, неизвесни услови рада… неизвесна будућност, неизвестан, несигуран, нестабилан, аморфан, флуидни живот… са толиким неизвесностима нужно започиње процес децивилизовања живота. Флексибилизацији радничког живота нису склоне радничке организације, али јесу организације послодаваца, односно капиталиста – домаћих и страних.
Бранислав Чанак, први човек УГС Независност, у разговору за НИН од 22. маја 2014. ове године каже да има утисак да су наши политичари врло мало „своји“ када је реч о Закону о раду и да „трпе разне притиске споља.
Ту се појављују видљиви фактори попут Савета страних инвеститора, Америчке привредне коморе, а не знам да ли постоје и они невидљиви који се крију под дипломатским плаштом и покушавају да креирају одређен тип тржишта.“ Међу невидљивим и непоменутим факторима многи виде ММФ, Светску банку, а богами није недужна ни Европска комисија.
Шаран Бароу, генерална секретарка Међународне конфедерације синдиката (ИТУЦ), затражила је од Америчке привредне коморе (АмЦхам) да престане да интервенише и да се меша у унутрашње политике других држава.
„Где год се глобално нападају радничка права, у сенци се види АмЦхам. АмЦхам отворено напада праведне законе о раду у различитим земљама … У Кини Америчка привредна комора отворено напада законе који су осигуравали радничка права, укључујући колективно преговарање. Њихов модус операнди укључује претњу бега капитала из земаља у којима владе разматрају доношење радног законодавства које штити радничка права укључујући одређивање минималне плате.“
Додајмо овоме да је Америчка привредна комора у Србији, на округлом столу крајем прошле године, закључила да је промена радног законодавства кључни услов за повећање запослености. Иначе, у истраживању глобалног индекса радничких права које је недавно представљено на ИИИ конгресу Међународне конфедерације синдиката, видели смо да се Србија налази у другој, а САД у четвртој групи земаља које су карактеристичне по систематском кршењу радничких права.
Аутор је социолог, сарадник Центра за развој синдикализма