Лучани- Београд, 03.01.2018. – Породица Миливојевић из Лучана чији је син прошле године страдао у трагедији у фабрици „Милан Благојевић“, упутила је јавности отворено писмо које преносимо у целости. У наставку можете погледати и емисију Интернет ТВ Слога у којој је Милован крајем прошле године говорио о трагедији.[divider]Поштована господо,
Ја Милован Миливојевић отац Миломира Миливојевића, који је трагично страдао у фабрици „Милан Благојевић“ наменска од последица експлозије барута, настављам своју личну борбу расветљавања убиства мог сина.
Веровао сам у државу у којој живим, веровао сам у правду, највише сам веровао у мог сина…
Његовим нестанком нестала је и сва друга вера. Што је најстрашније нестало је људскости.
Бахађење оних који су довели до ове трагедије требало би да буде последњи ударац којим ће се моја породица збрисати са лица земље.
Ја само тражим истину, зашто су млади животи морали да се угасе услед недостатка неопходне опреме и непоштовања процедура.
Генерални директор Радош Миловановић не разуме моју очинску потребу да не продам своје мртво дете и да после свега задржим достаљаство и честитост.
Не разуме јер он не зна шта то значи, али зато добро зна како да заштити и обезбеди свог сина, па му је на стадиону „Наменске индустрије“ саградио фудбалско царство, како би татин син имао са чим да се игра.
Вежбање његових тренерских квалитета плаћамо сви, како парама тако и животима и његов син је обезбеђен а наша деца нису зато и гину.
Ја за нашу тражим заштитну одећу, а он његовог сина обасипа богаством.
Па како директор Радош Миловановић да брине о безбедности радника фабрике кад најпре мора да брине о фудбалском клубу и сумљивим трансферима играча, пекари свога сина која храни раднике фабрике, о базену у својој сеоској хацијенди отвореном свечано у тренутку док ми оплакујемо наше дете.
О његовој сујети и терору који спроводи над мојој породицом најбоље говори притисак који је извршио да моја ћерка остане без посла. На све начине покушава да нас угрози како економски, тако и безбедоносно, страхујем за безбедност моје породице.
Људи кријући долазе у нашу кућу плашећи се последица, које би могли трпети од стране директора због пружања подршке мојој породице.
Скоро четири деценије овај човек спроводи своју самовољу, застрашујући све људе које егзистенцијално зависе од њега и прогањајући оне који су његови неистомишљеници.
1. Питам Државу, зар је могуће да нико бољи и млађи не може да управља овом фабриком, јел фотеља Радоша Миловановића вреди 18 људских живота колико их је страдало за време његове владавине.
Питате се што нам млади људи и мозгови одлазе у иностранство?
Па зато што нам на челу фабрика седе директори од 74 године, а она деца која остају могу да се запосле само тамо где ће да страдају.
2. Питам директора Радоша Миловановића, да ли би безбедост радника била на истом нивоу да је његов син неким случајев запослен на погону Ракетних горива?
Нема се новца за смањење ризика безбедности радника, али зато има новца за теретане, ђакузи, припреме фудбалера у иностранству?!
Мој син је играо фудбал у млађим категоријама Фудбалског клуба Младост, али није имао срећу да остане на „Погону Наменске индустрије који се зове ФК Младост“, али је зато дошао на погон Ракетна горива на коме је и оставио свој живот.
Надам се да ћу помоћи Држави у стварању бољих услова и заштите у раду, у борби против корупције, спречавању локалних монопола и фудбалских малверзација.
Након моје речи и огорчења, Генерални директор Радош Миловановић је купио заштитна одела, заменио и поставио одговарајућу амбалажу, поставио видео-надзор, појачао мере безбедности, чиме је практично признао својунеодговорност и кривицу.
У нади да неће више страдати ни један људски живот, ја настављам своју борбу за правду, истину и мог мртвог сина.
С поштовањем:
Милован Миливојевић
[divider]
…