Срећко Михаиловић,
СВЕТ РАДА И РАДНИЧКИХ ПРАВА–
У једној одлуци Скупштине устаничких старешина, 8. децембра 1807, каже се да се по селима „заведу“ кнезови „од којих звања могу добити само они који знају читати и писати“. Ако то читање и писање схватимо као метафору, ваљало би исти пропис „завести“ за политичаре на свим нивоима, али и за лидере организација цивилног друштва, па и оне синдикалне.
Srećko Mihajlović, foto MC
Дакле, „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце“, штоно рече Доситеј. Схватило се то на самом почетку синдикалног организовања у Србији. Тачно пре 101 годину Радован Драговић је иницирао покретање прве синдикалне школе у Србији, коју је завршило 15 активиста. До 1912. отворено је 17 синдикалних школа.
Било би добро кад бисмо данас могли да кажемо да имамо толико синдикалних школа (17 школа на број чланова синдиката пре 100 година и број данашњих школа на овај број чланова синдиката), а богами, било би добро да постоји паритет у квалитету. Ретко ко ће се успротивити тврдњи да доста тога у синдикатима зависи од квалитета синдикалног вођства, од њихових знања, одређених вештина и одређеног искуства (тзв. компетенције). Подразумева се да синдикални лидери, поготово на гранском и „кровно-синдикалном“ нивоу, поседују социјалне компетенције као што су комуникативност, вештина тимског рада, способност и знање преговарања…
Не рачунајући социјалне и личне компетенције, посебно треба истаћи потребу за лидерским компетенцијама, као што су знање и вештина вођења, организовања, усмеравања, способност активирања чланства, способност синергетског мишљења… Томе треба додати да у синдикатима често наглашавају потребу за образовањем младих чланова синдиката и нових лидера. Те потребе посебно долазе до изажаја у контексту анализе, усвајања и реализације ревитализацијских стратегија. Уосталом и синдикално образовање, његов квалитет и масовност, једна је од тих стратегија.
У синдикатима је непристојно тврдити да нема потребе за образовањем. При том ће ретко који синдикални лидер рећи да управо он има потребу за додатним образовањем и новим вештинама. Истовремено, програми синдикалног образовања су усмерени на креирање лидера опште праксе, који се потом појављују као експерти за све и свашта. Постоји прилично слагање и у вези са оценом садашњег стања синдикалног образовања. Неко велико задовољстви неће исказати ни сами организатори таквог образовања. Наравно, поменути неће бити нарочито оштри у оценама, наводиће мање-више реалне разлоге слабог и недовољног синдикалног школовања, недостатак новца, мањак експерата… Но и поред тога, има довољно разлога за оштре оцене.
На пример, синдикално образовање је горе и од самих синдиката. С друге стране, какве су нам синдикалне школе, синдикати су нам још и добри, јер да је синдикално образовање квалитетније и синдикати би били бољи. На синдикалним сајтовима у извештајима са синдикалних семинара има више фотографија учесника, него текста о семинарима. „Предавања се забораве а слике остају за памћење“, каже један од организатора таквих едукативних скупова. Доста тога се може изрећи на рачун квалитета програма, предавача, предавања.
Програми су по правилу лоши, мада има и изузетака, а предавања се ретко одлепљују од замајавања поwерпоинт презентацијама, док интерактивни приступ постоји само на папиру. Не могу да одолим а да не кажем да у програмима синдикалног образовања готово доминирају мантре о јавном наступу, попут „едукације о комуникацијским вештинама“, „говору тела“, „вештини понашања испред камера“… Све у свему синдикално образовање „красе“ општа места, фразе, па богами и (милозвучне) неистине попут оне коју је, својевремено, изрекао Жозе Мануел Барозо: „(С)оцијални дијалог, колективно преговарање и саветовање (су) део нашег ДНК“.
Неке активности на плану ревитализације синдиката могуће је извести и унутар сваког синдиката појединачно, неке друге само заједничким деловањем свих синдикалних централа, а неке треће су могуће само у садејству са спољним субјектима. Подразумева се да се кључни кораци у синдикалној ревитализацији могу извести само уз помоћ окружења, они зависе од могуће синергије унутарсиндикалних напора и дејства спољних чинилаца. Синдикално образовање је, пак, она синдикална активност која је донекле изводљива и без спољне помоћи.
Наравно, да би уз договор свих синдиката и уз спољну помоћ могао да се подигне квалитет образовања и повећа број укључених у образовање. Можда је све што је лоше у вези са синдикалним образовањем лоше баш због тога што едукација зависи од самих синдиката. Синдикати прихватају спољну помоћ или сарадњу само ако је та помоћ и та сарадња – у новцу. Поједини донатори су безуспешно покушавали да услове донацију сарадњом више синдиката. Тек у последње време има ретких случајева „мешовитог“ синдикалног образовања. Експерти предлажу следећи образац реконцептуализације синдикалног образовања: истражити, анализирати, предложити концепт, провести га кроз синдикалну дебату, усвојити и реализовати.
Уверен сам да би у том (новом) концепту образовања своје место нашли и захтеви попут ових: успоставити систематско и вишестепено образовање синдикалних активиста и лидера, оформити активе школованих предавача, институционализовати форме јавне дебате о најважнијим синдикалним темама и уградити их у систем синдикалног образовања, организовати свесиндикалне форме образовања… То би већ могло да буде у духу онога што Франк Хантке у књизи „Синдикати у XXИ веку“ назива креативна компетентност синдикалног чланства и компетентност синдикалне организације.
Аутор је социолог, сарадник Центра за развој синдикализма
http://sindikalizam.org/2014/09/21/obrazovanje-put-do-snaznijih-sindikata/