Pri nemoćnim sindikatima, sve dok ijedan od druga dva partnera poseduje određenu količinu društvene moći, nema uspešnih tripartitnih pregovora
Srećko Mihajlović
Radnike niko ne zastupa u politici, ni u parlamentu – u političkom životu Srbije nema radničkih partija. Uostalom, pitanje je da li postoje radnici kao posebna društvena grupa ili možemo da govorimo tek o ,,zaposlenima” kao statističkom konglomeratu.
U nas političari tvrde da vode politiku u interesu svih, a ne u interesu ove ili one društvene grupe. Reklo bi se besklasna politika. Realno gledano, vodi se politika u interesu onih po kojima je politički sistem u kojem živimo i dobio ime, u interesu kapitalista.
Sindikati učestvuju u donošenju političkih odluka u meri u kojoj s kapitalistima i državom pregovaraju o uslovima rada. Odluke o uslovima rada su političke odluke. No, sindikati se mogu pojaviti kao partneri u pregovorima o uslovima rada (tzv. socijalni dijalog) jedino ako su dovoljno moćni da obezbede status partnera. Oni to nisu u uslovima velikih društvenih kriza. Osim ako kriza nije totalna i ne preti krahom samog sistema; takva kriza obezmoćuje sve partnere i goni ih na dogovor. Pri nemoćnim sindikatima, sve dok ijedan od druga dva partnera poseduje određenu količinu društvene moći, nema uspešnih tripartitnih pregovora (a ni bilo kojih, u šta su se još jednom uverili Samostalni i Nezavisni sindikat: njihova nemoć ih je naterala da izađu iz dogovora o izmenama Zakona o radu).
U situacijama kad radnici ne mogu radničkim-sindikalnim metodama da izbore status u tripartitnim pregovorima, neki vide rešenje u građanskim metodama (to je druga sindikalna strategija). Otuda se partnerstvo traži na drugoj strani; umesto pregovora s državom i kapitalistima, ulazi se u pregovore s političkim partijama. Umesto socijalnog dijaloga (tripartitni pregovori), pristupa se političkom dijalogu. U tom konceptu, izbori zamenjuju tripartitne pregovore. Odsustvo radničke moći kompenzira se aktuelitetom građanske (izborne) moći. Međutim, problemi ne postaju ni jednostavniji ni rešiviji. Sindikat treba da agregira rasutu izbornu volju radnika i da ih usmeri ka određenoj političkoj partiji. A treba i pronaći takvu partiju koja je spremna da se pojavi kao zastupnik radničkih interesa.
Do svojevrsnog testiranja spremnosti sindikata i radnika za ,,građansku/izbornu borbu” došlo je uoči prošlogodišnjih parlamentarnih izbora. U finalu izborne kampanje sindikati su zauzeli veoma jasne pozicije: političkim partijama su se priklonili ASNS i Udruženi sindikati Srbije ,,Sloga”, Samostalni sindikat se u poslednjem trenutku distancirao od političkih stranaka (što nije obavezivalo pojedine funkcionere da se ne uključe u izbornu utakmicu), dok se UGS Nezavisnost sve vreme distancirao od izborne trke. Sve se završilo izborom troje sindikalaca u Skupštinu Srbije. Sve u svemu, mnogo buke, a rezultati mali!
Pokazuje se da su gotovo podjednako teške obe strategije – i kada se ide putevima radničke borbe i kada se ide putevima građanske borbe. U oba slučaja sam sindikat je slaba tačka: nemoćni sindikati nisu kandidat za efikasan socijalni dijalog, nemoćni sindikati nisu u stanju ni da agregiraju izbornu volju radnika. U oba slučaja, ni sami radnici ne zadovoljavaju ključne uslove neophodne za uspeh. U jednom slučaju nisu spremni na rizik ulaska u generalni štrajk (u uslovima velike nezaposlenosti), niti na razne oblike solidarnosti radi ostvarivanja dugoročnih radničkih interesa. U drugom slučaju, nisu spremni na odricanje od svojih partijskih opredeljenja ili od lagodne političke pasivnosti.
Povremeno je na delu i, reklo bi se klasična, (treća) sindikalna strategija: intenziviranje sindikalnih aktivnosti, razne kampanje, aktiviranje sindikalnog članstva, „uzbunjivanje” javnosti, animiranje stručne javnosti… Jesenas je UGS Nezavisnost vodio dobro osmišljenu kampanju „Dosta”, između ostalog i da bi „probudili javnost”. Zapažen je i kontinuirani aktivitet USS „Sloga”. No, ukupno uzev, te akcije ostaju izolovane i malo primećene (mediji se više bave stvarnim ili izmišljenim sindikalnim aferama).
Nedavno smo bili svedoci nastajanja i četvrte sindikalne strategije – objedinjavanja rasute sindikalne moći. Na jednoj strani, zajedničke aktivnosti započela su dva reprezentativna sindikata, Samostalni i Nezavisni, a na drugoj na tren su svoje akcije objedinila četiri „opoziciona sindikata”: Konfederacija, ASNS, Sloga i Industrijski sindikat. No, brzo je ASNS napustila ovu asocijaciju nazvanu Srpski (!) sindikalni front.
O petoj sindikalnoj strategiji razgovaralo se pre neki dan na raspravi koju je organizovao Centar za razvoj sindikalizma: ispitivane su mogućnosti za jačanje saradnje sindikata i civilnog društva. I sindikatima i nevladinim organizacijama skrenuta je pažnja da svoje „sindikalne krize” mogu prevazići zajedničkim delovanjem i objedinjavanjem svih strategija koje su do sada dale barem neke rezultate.
Sociolog, Centar za razvoj sindikalizma