При немоћним синдикатима, све док иједан од друга два партнера поседује одређену количину друштвене моћи, нема успешних трипартитних преговора
Срећко Михајловић
Раднике нико не заступа у политици, ни у парламенту – у политичком животу Србије нема радничких партија. Уосталом, питање је да ли постоје радници као посебна друштвена група или можемо да говоримо тек о ,,запосленима” као статистичком конгломерату.
У нас политичари тврде да воде политику у интересу свих, а не у интересу ове или оне друштвене групе. Рекло би се бескласна политика. Реално гледано, води се политика у интересу оних по којима је политички систем у којем живимо и добио име, у интересу капиталиста.
Синдикати учествују у доношењу политичких одлука у мери у којој с капиталистима и државом преговарају о условима рада. Одлуке о условима рада су политичке одлуке. Но, синдикати се могу појавити као партнери у преговорима о условима рада (тзв. социјални дијалог) једино ако су довољно моћни да обезбеде статус партнера. Они то нису у условима великих друштвених криза. Осим ако криза није тотална и не прети крахом самог система; таква криза обезмоћује све партнере и гони их на договор. При немоћним синдикатима, све док иједан од друга два партнера поседује одређену количину друштвене моћи, нема успешних трипартитних преговора (а ни било којих, у шта су се још једном уверили Самостални и Независни синдикат: њихова немоћ их је натерала да изађу из договора о изменама Закона о раду).
У ситуацијама кад радници не могу радничким-синдикалним методама да изборе статус у трипартитним преговорима, неки виде решење у грађанским методама (то је друга синдикална стратегија). Отуда се партнерство тражи на другој страни; уместо преговора с државом и капиталистима, улази се у преговоре с политичким партијама. Уместо социјалног дијалога (трипартитни преговори), приступа се политичком дијалогу. У том концепту, избори замењују трипартитне преговоре. Одсуство радничке моћи компензира се актуелитетом грађанске (изборне) моћи. Међутим, проблеми не постају ни једноставнији ни решивији. Синдикат треба да агрегира расуту изборну вољу радника и да их усмери ка одређеној политичкој партији. А треба и пронаћи такву партију која је спремна да се појави као заступник радничких интереса.
До својеврсног тестирања спремности синдиката и радника за ,,грађанску/изборну борбу” дошло је уочи прошлогодишњих парламентарних избора. У финалу изборне кампање синдикати су заузели веома јасне позиције: политичким партијама су се приклонили АСНС и Удружени синдикати Србије ,,Слога”, Самостални синдикат се у последњем тренутку дистанцирао од политичких странака (што није обавезивало поједине функционере да се не укључе у изборну утакмицу), док се УГС Независност све време дистанцирао од изборне трке. Све се завршило избором троје синдикалаца у Скупштину Србије. Све у свему, много буке, а резултати мали!
Показује се да су готово подједнако тешке обе стратегије – и када се иде путевима радничке борбе и када се иде путевима грађанске борбе. У оба случаја сам синдикат је слаба тачка: немоћни синдикати нису кандидат за ефикасан социјални дијалог, немоћни синдикати нису у стању ни да агрегирају изборну вољу радника. У оба случаја, ни сами радници не задовољавају кључне услове неопходне за успех. У једном случају нису спремни на ризик уласка у генерални штрајк (у условима велике незапослености), нити на разне облике солидарности ради остваривања дугорочних радничких интереса. У другом случају, нису спремни на одрицање од својих партијских опредељења или од лагодне политичке пасивности.
Повремено је на делу и, рекло би се класична, (трећа) синдикална стратегија: интензивирање синдикалних активности, разне кампање, активирање синдикалног чланства, „узбуњивање” јавности, анимирање стручне јавности… Јесенас је УГС Независност водио добро осмишљену кампању „Доста”, између осталог и да би „пробудили јавност”. Запажен је и континуирани активитет УСС „Слога”. Но, укупно узев, те акције остају изоловане и мало примећене (медији се више баве стварним или измишљеним синдикалним аферама).
Недавно смо били сведоци настајања и четврте синдикалне стратегије – обједињавања расуте синдикалне моћи. На једној страни, заједничке активности започела су два репрезентативна синдиката, Самостални и Независни, а на другој на трен су своје акције објединила четири „опозициона синдиката”: Конфедерација, АСНС, Слога и Индустријски синдикат. Но, брзо је АСНС напустила ову асоцијацију названу Српски (!) синдикални фронт.
О петој синдикалној стратегији разговарало се пре неки дан на расправи коју је организовао Центар за развој синдикализма: испитиване су могућности за јачање сарадње синдиката и цивилног друштва. И синдикатима и невладиним организацијама скренута је пажња да своје „синдикалне кризе” могу превазићи заједничким деловањем и обједињавањем свих стратегија које су до сада дале барем неке резултате.
Социолог, Центар за развој синдикализма