Београд, 24.02.2018.- Извор: novimagazin.rs
Аутор: Владимир Радосављевић, потпредседник УСС Слога
[divider]СВЕТКИ ДАН СОЦИЈАЛНЕ ПРАВДЕ
Говорити о социјалној правди у држави у којој је толико изражена социјална неправда, као што је то случај у Србији, врло је тешко. Макар и 20. фебруара на Светски дан социјалне правде.
Није тешко због евентуалног набрајања аргумената за тврдњу да живимо у друштву изражене социјалне неправде – таквих аргумената је и превише. Тешко је због асоцијација које ово питање пробуди у сваком нормалном човеку који није себични егоцентрик, већ човек који сасосећа са проблемима и положајем најугроженијих друштвених слојева и група. Сведоци смо отвореног атака управо на те групе, као и њихове потпуне беспомоћности да се од таквих атака заштите.
Политика штедње преко леђа управо најсиромашнијих допринела је стварању све израженијих социјалних разлика. У Србији властодршци нескривено прате све трендове које диктира неолиберализам – довођење читавих народа и држава у потпуно завидан положај у односу на међународне финансијске институције, као и апсолутно раслојавање друштва и деловање државе у заштити повлашћених економских и политичких група уз истовремено унижавање права и све веће сиромашење већ сиромашних.
НОСТАЛГИЈА ЗА ЈУГОСЛАВИЈОМ
Актуелна власт у Србији је у том смислу далеко превазишла све своје претходнике, који такође нису мало учинили на уништавању свих тековина времена од другог светског рата до деведесетих година двадесетог века у екс Југославији. О тој претходној држави можемо мислити шта хоћемо, и свакако да ни она није била идеална у мери у којој је се већина становништва носталгично сећа, али је сасвим сигурно да су неке од њених највећих вредности и тековина биле управо развијена социјална правда и економска и правна једнакост становништва.
Ми немамо ни један разлог да прослављамо Сведски дан социјалне правде, а немамо ни моралног права да га обележавамо.
Немамо разлоге да га прослављамо јер је ова власт управо и започела, а касније у континуитету и наставила своју владавину ускраћивањем или смањењем права и накнада које су имали најугроженији: труднице, породиље, самохрани родитељи, стараоци деце са посебним потребама, незапослени, млади, наши суграђани који живе испод границе сиромаштва…
Нашим најстаријим сународницима је противзаконито отет део пензије и та пљачка и даље траје. Радни век је продужен, услови за пензионисање су све гори…
Шта тек рећи за раднике? Бар трећина људи ради у тзв. црној економији, потпуно незаштићено и без икаквих права. Званична минимална цена рада је међу најнижим у свету, и по том питању су испред нас и Азија и две трећине Афричких земаља. Око половине запослених ради за „минималац“ који не обезбеђује ни основно преживљавање. И то највећи број код тзв „страних инвеститора“ којима се дају наше паре да се богате на нашем зноју, наравно не сами, већ заједно са онима који им то омогућавају. Младима је одузета свака нада и перспектива осим оне да се што пре одшколују и побегну било где. Постајемо све старија нација, на прагу биолошког нестанка, што ће се свакако и десити са овако дестимулативном популационом политиком. Здравствену заштиту готово да више и немамо, а стање у образовању и култури је катастрофално.
КУКАВИЧЛУК
Немамо ни моралног права да на било који начин овај дан обележавамо, имајући у виду наш колективни кукавичлук и неспособност да се супротставимо обесправљењу и осиромашењу.
Мирно посматрамо сопствено пропадање, уз потпуно одсуство солидарности и емпатије за проблеме оних који сада гладују, умиру од болести сиромаштва, остају без кућа, распаднутих породица… потпуно несвесни да се то са њима дешава само мало раније него што ће иста судбина стићи и нас саме.
На Светски дан социјалне правде чини ми се да је нама у Србији најадекватније да се спремамо за сахрану. Сахрану социјалне правде, која је у овом друштву, лично мислим делимично заслугом и нас самих, дефинитивно у смртном ропцу или је већ умрла!
…