Иако не постоји званична статистика, извесно је да је међу студентима/кињама који су пролонгирано студирали највише оних који су запослени или стицајем животних околности онемогућени да се активно баве студијама. Уколико би се таквим људима наметнула обавеза похађања предавања (такође и плаћања школарине), сматрамо да би то пре довело до масовних исписивања са факултета, а не “олакшаног завршавања” како се ова идеја представља у јавности.
СЕКЦИЈА МЛАДИХ УДРУЖЕНИХ СИНДИКАТА СРБИЈЕ “СЛОГА” УКАЗУЈЕ НА ЛОША РЕШЕЊА МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ КОЈА ЈЕ ЈУЧЕ ОБЕЛОДАНИО МИНИСТАР ТОМИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ
Закон о високом образовању прописује да сви који су уписали факултет или вишу школу закључно са школском 2005/06 годину, морају дипломирати до 30. септембра 2014. године, уколико желе да дипломирају по “старом” плану и програм, односно оном програму по коме су студије и уписали. Уколико не дипломирају до овог рока, различити гласови из академске заједнице прогнозирају да ће им бити онемогућено даље студирање, односно да ће бити исписани са факултета без могућности да икада студирају у статусу буџетског студента и сличне санкције.
Међутим, ово није сасвим тачно. Иако је рок за дипломирање законски дефинисан, санкција за прекорачење рока у Закону не постоји. У том смислу, вероватније је претпоставити да ће се десити оно што се увек у тим ситуацијама дешавало – када неко не дипломира у предвиђеном року (на пример, са својом генерацијом или уколико обнови годину), просто бива пребачен на нови план и програм који се спроводи актуелне школске године.
Крајем прошле године, студенти/киње Филолошког факултета у Београду су покренули петицију где траже да се укине рок за завршетак студија по старом програму, односно, алтернативно – да се рок продужи до 2016. године.
Решења које предлаже Министарство просвете, на челу са министром Томиславом Јовановићем, подразумева управо оно што би било у духу Закона и, што је важније, обичаја на универзитету – ко не дипломира до септембра 2014, просто ће бити пребачен на нови програм. Ово решење, међутим, никако не иде у корист студентима/кињама који су факултете и висе школе уписали по “старом” програму, из најмање 3 разлога:
1. то за многе студенте/киње значи да ефективно неће моћи да заврше студије, јер, иако им се неће поништавати испити, нови програми су на многим факултетима толико различити да ће морати да полажу много додатних испита – у неким случајевима еквивалентно са 2 додатне године студија
2. то ће све, наравно, морати и да плате, јер полагање нових предмета би захтевало такође и да се ти предмети одслушају (по болоњском систему, присуство настави је обавезно, а дозвољено је – оправдано или неоправдано – изостајати са максимално 3 часа по предмету годишње), да се обаве предиспитне обавезе итд, за шта ће факултети наплатити школарину.
Ово последње нас води и до једног повезаног проблема. Наиме, иако не постоји званична статистика, извесно је да је међу студентима/кињама који су пролонгирано студирали највише оних који су запослени или стицајем животних околности онемогућени да се активно баве студијама. Уколико би се таквим људима наметнула обавеза похађања предавања (такође и плаћања школарине), сматрамо да би то пре довело до масовних исписивања са факултета, а не “олакшаног завршавања” како се ова идеја представља у јавности.
3. засигурно најважнија разлика између “старих” и “нових” програма јесте у звању. Наиме, сви који су уписали факултет закључно са школском 2005/06 годину након завршетка студија добијају звање “дипломирани” које је правно изједначено са звањем “мастер” (које постоји у новом систему студија), док они који су студије уписали након 2005/06 стичу такође звање “дипломирани”, али оно није једнако мастеру, односно, они да би стекли звање “мастер” морају уписати мастер студије и студирати још најмање годину дана. У том смислу, пребацивање на нови програм не значи “само” полагање разлике у испитима, већ значи и немогућности добијања оног звања на које је неко ко је студирао по “старом” програму имао право. О неправедности таквог потеза не треба посебно говорити.
Највећи проблем за завршавање факултета по старим програмима представљају следећи фактори за које су најпре одговорни факултети:
– Студентима/кињама нису доступни стари планови и програми – готово је немогуће наћи на пример списак литературе за старе програме студија, а факултети се нису ангажовали да ове спискове начине доступнима, како би неко ко и јесте у могућности да спрема испит, уопште знао шта треба да учи
– Литература није доступна – ако неко и пронађе списак, то не значи да ће наћи и конкретну литературе која је за тај програм важна
– Испити по новом програму – уколико неко нађе списак, нађе литературу, ту није крај мукама – често се дешава да професор/ка свеједно одбија да испита по старом програму већ поставља питања која су у вези са новим програмом
– Испитни рокови – мали је број рокова за полагање испита у школској години, свега 6, ако изузмемо апсолвентске рокове. Једино апсолвенти могу (а и они само на неким факултетима!) полагати испите сваког месеца.
Најновија решења која предлаже министар Јовановић укључују увођење “додатне наставе” и “додатних испитних рокова”. Иако би додатни испитни рокови помогли, додатна настава, која би представљала велико оптерећење и за ионако преоптерећени наставни кадар не би решила проблем из истог разлога из ког би пребацивање на нови програм само отежало завршетак студија.
Имајући све наведено на уму, једино праведно решење овог проблема подразумевало би:
– Продужење рока за завршетак студија по старом програму на неодређено или до 2016.
– Конкретна залагања факултета и виших школа да наставне планове и програме, као и релевантну литературу, начине доступним
– Омогућавање полагања испита по старом програму у испитним роковима који би се одигравали сваког месеца.
СЕКЦИЈА МЛАДИХ УСС СЛОГА
Јелена Вељић